Ona i suprug Vukašin decenijama cepaju drva i zarađuju za život i ni na šta se ne žale Vukašin i Mira Stolić
Balvani pucaju pod Mirinom sekirom
Ona i suprug Vukašin decenijama cepaju drva i zarađuju za život i ni na šta se ne žale Vukašin i Mira Stolić
(Foto: M. Pilipović)
Specijalno za „Politiku”
Gradiška – Svakog jutra, pre šest, sa sekirom na ramenu Mira Stolić (59) zajedno sa suprugom Vukašinom (68) iz izbegličkog naselja Rovine u Lijevču polju kreće na posao. Ona ručno cepa drva u obližnjim mestima, selima, u Gradišci.
„Idemo svuda, odakle god nas pozovu. Ne biramo ni posao, ni mesto. Mi se posla ne plašimo”, kaže Mira, koju smo nakratko prekinuli u ovom teškom poslu, među gomilom bukovine.
Balvani su veliki, a sekira teška.
„Pet kilograma je teška sekira, a klinovi i čekić – još teži. Nosim uvek sav alat. Problem nastane kada se sekira zaglavi u tvrdom drvetu, pa ni makac. Ali i za to imam rešenje,” objašnjava Mira.
Drva cepa 30 godina, od kada je iz Mašićke Šagovine kod Nove Gradiške u Hrvatskoj, gde su živeli do rata, izbegla u gradiški kraj – u Republiku Srpsku. Oboje su poreklom iz okoline Kotor Varoši, Mira iz sela Staza, a Vukašin iz Zaselja. U novoj sredini sve su morali ispočetka, a to ih je nateralo da rade različite poslove. Tih dana najvažnije je bilo sačuvati živu glavu, kažu naši sagovornici, a potom i pronaći neki posao, bilo kakav.
„Ništa nismo imali, ali se nismo predavali, nismo klonuli duhom. Imamo dve kćerke, trebalo ih je podizati, školovati, a ni kuće, ni šupe, ni konja, ni vola, ni njive, ni livade… Ništa. Samo jaka volja i borba za goli život”, kaže Vukašin.
Priča da radi mnoge poslove, da nema odmora. Ove sezone frezom je obradio 100 bašta i 50 plastenika, pokosio mnoga dvorišta.
„Imao sam infarkt i opet radim. Samo da vidite kakve su mi ruke, kao opanci. Ali obraz mi je čist, to je najvažnije. Skućili smo se, kao i pre, kćerke su završile školu, udale se… Zadovoljni smo i ni na šta se ne žalimo,” zadihano priča Vukašin i udara sekirom.
Bukovina puca, a znoj sa Vukašinovog lica kaplje, na plus 35 stepeni. On i Mira rade od šest, pa dok ne ugreje, onda idu kući, na ručak i odmor, pa opet na posao, posle podne. Dok se vidi, ako nema svetla.
Kako je Mira počela cepati drva?
„Nisam ja nju terao da to radi, jer je ovo težak, muški posao. Ona je htela da ide sa mnom, da mi pomaže. Kaže, treba nam novca, a zajedno ćemo imati duplu dnevnicu. Probala i ostala sa mnom u poslu. Znam, drugačiji su ženski poslovi, ženske ruke nisu za sekiru i za čekić, ali ona, u podne, stigne i ručak da pripremi, pa posle, opet zajedno, sekiru u ruke i na posao”, priča Vukašin.
Mira sluša i ponešto dodaje.
„Vukašin je cepao drva kod naše kuće. Ja sam htela da pomognem. Ponavljao je da to nije za mene, nije za žene da cepaju drva, šta će narod reći i da će on on sve to da uradi. Gomila je bila velika. Dohvatila sam sekiru, zasukala rukave i raspalila, iz sve snage. Krenulo me. Kada smo sve pocepali, odlučila sam da Vukašinu pomažem i kada cepa za druge, za novac i da pođem sa njim. Eto, tako je počelo,” objašnjava Mira.
Od tada sve češće i sve više, ravnopravno sa Vukašinom, cepa drva. Iz dana u dan. Mesecima, godinama, pa i decenijama tako. Njih dvoje kažu da je poslednjih godina posla sve manje, zato što su traktorski cepači postali Mirini i Vukašinovi veliki konkurenti. Ipak, ne žale se. Dnevno, u proseku, pocepaju 20 kubnih metara.
„Ako je sirovo drvo, lakše se cepa. Grabovina je najteža za cepanje. Tu je potrebna veština, kao u svakom poslu. Kad sekira zaglavi u panju, koristim klinove i čekiće, drugačije ne može”, opisuje Mira pojedine, neplanirane situacije.
Prolaznici, kada vide Miru među kladama, uglavnom zastanu. Čude se. Pitaju.
„Ja nastojim da se malo priklonim, da cepam u zaklonu, da me ne vide. Samo da čuju sekiru. Nekako mi bude neprijatno, zbog Vukašina. I zbog sebe. Šta će njemu reći, to mi je u pameti. Kada vide njega pored gomile pocepanog drveta, oni glasno, po navici, poviču – ide li to, momci, može li se”, priča Mira.
Najteže im je tokom vrućina, ali kada zahladi, i ovaj posao za njih bude mnogo lakši i ugodniji. Zaradom od desetak maraka po metru su zadovoljni. Radiće, kažu, dokle ruke izdrže i dok bude posla.