Sve je počelo kada je Karina Češujko, pre desetak godina, na Festivalu dokumentarnog filma u Moskvi upoznala Simu Brdara, istoričara, reditelja i pesnika iz Kozarske Dubice, i od tada su u istoj misiji širenja istine o srpskoj golgoti
Specijalno za „Politiku”
Kozarska Dubica – Iz učionica Glumačke akademije u litvanskom gradu Kaunasu dopire tradicionalna pesma sa Kozare „Oj devojko, draga dušo moja” ili odzvanja „Kozaračko kolo”… Ovde se prikazuju i filmovi o Jasenovcu i Donjoj Gradini, u kojima igraju mladi litvanski studenti glume. Oni na vežbama scenskog govora čitaju pismo Branka Ćopića upućeno Ziji Dizdareviću, pogubljenom 1942. godine u logoru Jasenovac, a na vežbama scenskog izraza i pokreta mladi Litvanci koriste pesmu „Lili lalauna” koju je Ivo Andrić napisao 1950. godine, inspirisan imenom jedne Grkinje.
To su časovi koje vodi glumica i profesorka Karina (Češujko) Brdar. Ona, u svojoj domovini, ali i celim svetom pronosi istinu, snažan i upečatljiv glas o srpskom stradanju u logorima Jasenovac i Donja Gradina. Karina je zavolela i srpsku kulturu, tradiciju i narodne običaje, ponajviše Kozare i Krajine u Republici Srpskoj.
Sve je počelo sasvim slučajno, kada je, pre desetak godina, na Festivalu dokumentarnog filma u Moskvi, gde je bila član žirija, upoznala Simu Brdara, istoričara, reditelja i pesnika iz Kozarske Dubice. Od tada, ona je u istoj misiji, na zajedničkom putu stvaranja slike o srpskoj golgoti, među dalekim narodima i državama.
Osećam potrebu, kaže Karina za „Politiku”, nakon povratka u Kozarsku Dubicu sa dalekih putovanja, gde su ona i Simo na azijskom i afričkom kontinetu promovisali potresnu poemu „Gradinad”, da se borim za istu ideju, kao što to on čini pola veka.
U svome rodnom gradu Kaunasu, Karina, odskora dubička i srpska snajka, priredila je nekoliko izložbi slika, dokumenata i filmskih projekcija o ustaškim zverstvima u Jasenovcu. Njena monodrama „So i mesečina” nastala na osnovu pripovetke Sime Brdara, našla je važno mesto, u dva grada, Kozarskoj Dubici i Kaunasu, i dve države, Republici Srpskoj, odnosno BiH, i Litvaniji.
Pored Une i mosta u Kozarskoj Dubici, na kojem su u Drugom svetskom ratu ustaše vešale kozarsku nejač, o čemu su Karina i Simo snimili film „Most”, prikazan u svetskim metropolama, ova litvanska glumica i profesorka kaže da su srpska kultura, umetnost, književnost, istorija, sada najvažniji u njenom životu. Filmovi „A Bog je ćutao” i „Most”, njenom zaslugom, prikazani su u državnim muzejima u Kaunasu i Viljnusu, u parlamentu Izraela, sedištu UN…
„Pre poznanstva sa Simom, o srpskom stradanju i logoru Jasenovac nisam ništa znala. Shvatila sam da on želi to da ispriča celom svetu, da ih upozna sa srpskim stradanjem u Jasenovcu i Donjoj Gradini. Zato je bilo sasvim logično da i ja nepokolebljivo krenem istim putem”, uverena je Karina u pravednost svoje misije. Ona je neformalni ambasador koji na svim meridijanima, i o svom trošku, širi istinu o srpskom stradanju u ratovima, i o srpskoj borbi u miru. Na primeru srpskog stradanja, Karina se bavi sudbinom sveta. I objašnjava nam svoje stavove:
„Ne želimo traumatizovati svoje slušaoce nego ih podstičemo da se zamisle. I da razmisle. Danas je svetu, više nego ikada, potrebnija priča o Jasenovcu i Donjoj Gradini, kao antiratna poruka, nego bilo kada pre.”
Karina je zadivljena i kulturom i običajima srpskog naroda.
U Kaunasu, na dan Svetog Alimpija Stoplnika, 9. decembra, krsne slave Sime Brdara, poreklom iz Dragotinje kod Prijedora, širio se miris tamjana, gorela slavska sveća dok je domaćin čitao molitvu „Očenaš”. Karina je goste, Litvance, Ukrajince, Ruse, Beloruse, Poljake, usluživala koljivom od kuvane pšenice, a nazdravljala rakijom sa Kozare.
„Svi su bili impresionirani. Svedočili su o srpskoj slavi, kao baštini pod zaštitom Uneska”, svedoči naša sagovornica. Ikonopisac i akademski slikar iz Prijedora Aleksandar Milić, uradio je slavsku ikonu koju je Karina, odnela u Kaunas i zajedno sa Simom osveštala u Ruskoj pravoslavnoj crkvi i njome ukrasila slavsku sobu, u kojoj je odjekivala ojkača, tradicionalna pesma sa Kozare. Prvo su je zapevali Karina i Simo, a za njima gosti, kako je ko od njih znao i umeo. Ovog leta, Karina snima, a Simo režira dokumentarni film „Gradinad”. Nedavno su tim povodom boravili u desetak azijskih i afričkih zemalja. Nakon kraćeg odmora u Dubici, na Uni, nastaviće da pronose svetom glas o najvećem gradu mrtvih.
„To je naše gradinadovanje, putovanje kroz prostor i vreme, saopštavanje istine o Jasenovcu i Donjoj Gradini na najsuptilniji način. Svuda narod to shvata i razume, jer pronalazi sličnost, nešto zajedničko i važno. Naslovnica poeme „GradinaD”, koju je radio svetski poznati slikar Branko Miljuš, Kozarčanin, imaju sličnost sa nošnjom naroda Masai u Keniji”, objašnjava Karina Brdar suštinu misije kojoj je sada u potpunosti posvećena.