Gradiška – Status ratnog vojnog invalida bez jedne potkoljenice, poštara u penziji, dijaliznog pacijenta, čuvara narodnih običaja, sakupljača starinskih predmeta i člana pevačke grupe, Radislava Šljivara iz Donjih Podgradaca, sela ispod Kozare, čini posebnim. On je i pripovedač iz naroda. Njega ni jednog momenta nije napustio optimizam, vera u život, nada da će svaki novi dan, podariti lepotu zbog koje vredi živeti, i radovati se. Zato, za sebe kaže da ima devet života. I u to veruje.
“O životu pričam i pevam,” kaže Šljivar, pacijent sa najdužim stažom u Centru za dijalizu gradiške Bolnice. Već trideset godina ovde dolazi tri puta sedmično, ali ga to nije obeshrabrilo, niti pokolebalo.
“ Svi koje sam zatekao u Centru za dijalizu, odavno nisu živi, osim jednog koji je nedavno dobio tuđi bubreg,” ispričao nam je Šljivar. I napomenuo:
“Medicinska sestra, koja me ljubazno, dočekuje i ispraća iz Bolnice, rođena je nekoliko godina, nakon mog prvog dolaska na dijalizu.”
Radislav Šljivar, bivši poštar u Gornjim Podgradcima sada je penzioner u Donjim Podgradcima. O dva sela, po svemu konkurentska, priča iz svoje perspektive:
„Celi moj život odvija se na relaciji od Donjih do Gornjih Podgradaca. Kada sam bio mlad i fizički sposoban, predstavljao sam se, da sam iz Gornjih, da sam gornji u svemu i svačemu, a sada, kada sam poprilično onemoćao, oronuo kao stari harst, ne pristaje mi ništa drugo, nego da budem donji. U svemu. Jedino sam po duhu, gornji“.
Najviše vremena provodi sa unukom Danilom, učenikom osnovne škole. On je veran slušalac dedinih priča, koje sa velikim interesovanjem prate deca i odrasli iz njegovog komšiluka.
„O čemu tako često i sa velikim poverenjem razgovaraju deda i unuk,“ upitasmo. I poteče priča, zažuboriše reči kao brzaci rečice Vrbaške, koja protiče i Gornjim i Donjim Podgradcima.
„Najčešće razgovaramo o davnim vremenima, o teškom životu, divljim životinjama, događajima iz ratova, nestašlucima… Svaka priča je momne unuku interesantna i poučna. One razvijaju maštu, bude sposobnost lepog govora, i pisanja. Moj unuk ima o čemu napisati diktat ili sastav iz srpskog jezika. Naučio je mnoge, lepe i interesantne priče,“ kazuje nam Radislav tupkajući štakom o kamenje i smrznutu, zaleđenu zemlju. O vodenicama, naprimer, često razgovaramo. Unuk pita a ja odgovaram, nastavlja Radislav priču o pričama.
„Kada sam bio mladić, nabacim na leđa vreću kukuruza pa preko njiva i kroz šumu, u vodenicu. Najčešće noću. Put je dug, brdovit, kamenit. Teško je vreću nositi, ali strah ne zna za teret. Usputno me presretne čopor vukova. Jeza me hvata, trnci prolaze celim telom. Ćutim i idem, istim, ravnomernim korakom. Ne ubrzavam, da vukove ne izazovem. Tiho i lagano, idem kroz Resanovce. Vukovi zavijaju, sve u horu. Jedan se prvo javi a ostali iz čopora, za njim založe, kao da pevaju ojkaču, našu kozaračku pesmu. Zavijaju u horu, kao pevačka grupa.“
„A kada se vratiš kući, da li te vukovi prate“, upita Danilo, zamišljajući slike koje mu deda, oslonjen o štaku, rečima dočarava.
„Kada dođem kući, zaključamo se, a vukovi me doprate do kućnog praga. Tek kasnije, kada su seljaci masovno otišli u inostranstvo, zaradili koji dinar, pokupovali su motorke i prosekli šumu. Pre nisu imali čime. Posle toga vukovi su odstupili, povukli se dublje u Kozaru.“
„Svaka priča bez poruke i zaključka,“ kaže Radislav, nije kompletna. I nastavlja, rečima da slika divlje zveri, prestrašene dečake i mračnu šumu.
„Bitku sa vukovima i medvedima gubi samo onaj ko se uplaši. Spavali smo na štali, na tavanu, u senu, da se spasimo od vukova i medveda. A miris suvog sena i slame, nadahnjivao nas je i u nama budio maštu.“
Tako priča deda Radislav a zaključke izvlači i pamti unuk Danilo. „Meni su sve dedine priče interesantne“, kaže.U njima, osim vukova, medveda i vodenica su seljaci, ratnici, seoski čobani, pijanice i avanturisti, čudaci i zanesenjaci, vile i vilenjaci , jednako važni za bolje razumevanje svake dedine priče.
„Deca trebaju znati kako su živeli njihovi preci, i gde su živeli,“ utvrđuje Radislav svoja, davno stečena uverenja. Reči su kao slikarski kist, one su najmoćniji alat, pod uslovom da su pravilno raspoređene i u pravi čas ispričane, citira Šljivar reči znamenitog dubičkog prote Slavka Vujasinovića. I dodaje.
„Svako dete, koje ima dedu, bogato je. Deda je živa čitanka. Ja nisam imao tu sreću, ni dede ni babe ne imadoh. Ali, išao sam u selo, na prelo, i slušao starije koji su pričali kako je nekada bilo, pripovedali o ratovima i bunama, borbi protiv Turaka i Nemaca. Celu noć smo slušali te priče, do zore. I gasili žeđ vodom iz testije, sa reke Vrbaške.“
Milan Pilipović