Specijalno za „Politiku
Nova Topola – Kada je ispisala svoju životnu priču obeleženu ratom, izbeglištvom, masovnim stradanjima, smrću najbližih, ilegalnim prelascima državnih granica, tumaranjem u nepoznatom svetu daleko od rodne Zenice u BiH, Nada Golić, informatičar po struci, postala je ugledan pisac u Holandiji. Njene knjige „Priče iz moje bašte”, „Život je u nadanju”, „Ogledalo moje duše”, a nedavno i roman „Dnevnik moje majke”, na srpskom i holandskom jeziku, postale su veoma popularne. Književni izdavači u Nadinoj novoj domovini, prepoznali su stotine stranica životne ispovesti kao vredno štivo. Nada nije imala nameru da svoj život u teškom vremenu, smesti među korice knjiga. Ipak, sudbina je drugačije odredila. Tako je izbeglica iz BiH na prečac postala književnica u Holandiji. O Nadi, koja je 1993. godine napustila Zenicu i posle nekoliko meseci se nastanila u holandskom gradu Mastrihtu, novinari u zemlji cveća napisali su mnogo reportaža, intervjua i drugih članaka.
Njene knjige su na istaknutim mestima u izlozima knjižara i bibliotekama. Nadina poezija i proza, kao odsjaj duše u nemirnom svetu i oka u okeanu, prevedena je na nekoliko jezika. Bivša radnica železare u rudarskom gradu na reci Bosni, neočekivano je opisujući razaranja gradova a i ljudskih duša, glad, beznađe i izbeglištvo, stekla velike simpatije, prvo kolega na poslu, kojima je često pričala o tome, a posle i čitalaca.
„Zašto ne napišeš sve što si doživela. To bi moglo biti zanimljivo i drugim ljudima, podsticali su me kolege i prijatelji, Holanđani”, podseća Nada na prelomne trenutke i događaje koji su je opredelili da piše.
Najupornija u tome bila je njena prijateljica Noela Alberts.
Sa njom je Nada često razgovarala o svome životu, iskušenjima, izbeglištvu…
„Ona je uvek govorila da sam svojim iskustvom, uticajima, menjala njen, ali i živote drugih iz svog okruženja”, kaže Golićeva.
Jedan trenutak, reči sažaljenja i ohrabrenja kolega uticali su na nju da piše bez ulepšavanja ili prećutkivanja, iskreno i sa mnogo emocija, baš onako kako je videla, shvatila i doživela rat u svome kraju, u BiH, u SFRJ, državi koju je volela pa izgubila. Ispisivala je stranice, detaljno opisivala događaje, sećanje na grad u kojem je rođena, na prijatelje u miru i ratu, traganje za dalekim i slobodnim mestom u svetu, gde se ne puca iz oružja i živi bez stresa, bez straha za porodicu i za sebe… Tako je nastala prva knjiga „Život je u nadanju”. Nada kaže da su to njena razmišljanja, stavovi, pogledi na život i svet uokviren nevidljivim, ali jasnim nitima tokom njenih 30 godina u Holandiji.
„Počela sam kopati po sećanjima i odslikavati ih na papiru. Sećanje je bilo drugo ime za hrabrost, jer moja sećanja nisu lepa. Ipak, nekoliko stotina stranica izašlo je iz mene, a tri izdavačke kuće, kojima sam dostavila rukopis prve knjige, ponudile su ugovor i saradnju. Nova stranica moga života otvorena je, tako, 2016. godine”, objašnjava Golićeva sudbonosnu godinu i događaj, kada je otvorila vrata novog sveta literature. Prvu kao i naredne knjige, ispričala nam je u Novoj Topoli, gde je povodom Uskrsa došla u posetu majci Mariji, zapravo je sročio život. Ona je samo zapisivala, obično noću, sledeći svoj instinkt i zamršene puteve kojim se probijala, bežeći od rata. Njena priča je potresna, a sećanja sveža. Teško je, iz svega razaznati šta je knjiga, a šta život. Zapravo, sve je jedno, isto, zajedničko, toliko ispleteno da ne vredi ni tražiti razliku između knjige i života.
„Mene svaka priča vraća na početak, na ratno vreme u Zenici, na moju kućnu adresu, u Ulici Mehmeda Ćurkovića 8a. Tu sam stekla prve spoznaje o životu, o slobodi i ljudima. Tu sam provela srećnu mladost, zajedno sa bratom Mladenkom, koji takođe živi u Holandiji, u Amsterdamu, majkom Marijom, ocem Borom…”
Preko Vareša, Pala, Sokoca i Novog Sada, 1993. godine dospela je u Holandiju. Njeno putovanje od Zenice do Amsterdama trajalo je mesec i pet dana. Prvo je iz BiH prešla u Srbiju, zatim preko Mađarske, Češke i Nemačke došla u Holandiju.
„Koristila sam lažne dokumente. U Zenici sam bila muslimanka, u Varešu Hrvatica, a na Palama Srpkinja”, priča Golićeva.
Ostavila je sve, fotografije, uspomene, stan… Nije me interesovalo, pojašnjava, na koju stranu sveta ću krenuti, „jedino je bilo važno što dalje od rata, granata, od užasnih prizora i neopisive ljudske patnje”. Posle šest premeštaja u izbegličkim centrima u Holandiji, a nakon osam meseci dobila je status azilanta, a uz to stan i posao.
„Tamo sam počela učiti jezik, upoznavati ljude radeći u velikom preduzeću koje se bavi osiguranjima i penzijama”, objašnjava naša sagovornica.
Dolaskom u Holandiju, kaže, nije pristala da bude bledi deo mase.
„Nada na mom maternjem jeziku, objasnila sam prijateljima, ima značenje vere u bolje sutra. Nada i nadanje me drže u životu i daju mi snagu”, priča Nada pokazujući nam nedavno objavljeni roman „Dnevnik moje majke”. U pogovoru profesor Dario Gvozden napisao je: „Borba između ljubavi i greha ispunila je stranice ovog romana i učinila da one postanu natopljene iskrenom ljudskom emocijom i nasušnom potrebom da nam gresi budu oprošteni.”
Izvini, dušo, za igračke nema mesta
Na početku rata u BiH Nada je imala 34 godine, bila je samohrana majka dečaka od 10 godina. Verovala je da će rat prestati, ali se to nije dogodilo. U tom iščekivanju prošla je prva godina.
„Nakon eksplozija pored kućnog prozora, kojeg su polupali geleri, odlučila sam otići, bilo kuda, odmah, bilo kako… Najnužnije stvari stavila sam u dve male tašne. I krenula”, priseća se Nada. Sa sinom, Danijelom Morićem, krenula je u nepoznato, ali odlučna da stigne u bolji svet od onog koji je zadesio njen grad. „Sin me pitao da li može poneti neke svoje igračke. I autić, dragi poklon deda Bore. Nažalost, morala sam mu reći, ne. Izvini, dušo, za igračke nemamo mesta”, seća sa Nada.