Šiljo, Labro, Bakin, Mudrov, Migo, Bokan, Rita, Đoko, Kidro, Prćo, Oficir, Pilot su nadimci a Lisica, Švraka, Keser, Tesla, Sember, Zec, Lepir, Ždral, Mataruga, Ugren, Pecija, Sova su prezimena u Bajincima, selu na ušću Vrbasa u Savu, među rodama i vodama, sa nepreglednim utvajima, gde pasu stada ovaca, krava, gde jure konji, lete ptice… Tako je od davnina. Zato i nije čudno što su i prezimena ovdašnjih meštana, nastala po pticama i životinjama. Naravno, ima i drugih, takođe neobičnih prezimena kao što su Barašin, Radomir, Crnobrnja, Karan, Karakaš, Erceg…
Duhoviti Bajinčani često, naročito u jesen i zimu, u vreme slavlja i drugih okupljanja, kada nema posla na njivama i u poljima, prepričavaju anegotu iz Suda za prekršaje u Srpcu, gde su dospeli posle svađe u kafani „Treće poluvreme“, na stadionu „Mala Greda“. Na pitanje sudije, kako je do incidenta došlo, svedok je objasnio a Miloš Milinčić, profesor srpskog jezika i književnosti u knjigu napisao:
„Šigin je nešto uvredljivo opsovao Migi. U to se umešao Rita. Njih trojicu, pokušao je umiriti Mudrov ali je Bokan zakomplikovao situaciju. Usledila je svađa, psovali su se međusobno dok Labro nije sve njih isterao vani, pa neka te tuku na utvaju.“
Bajinčani su se, piše profesor Miloš Milinčić, od nastanka sela, kada su ovde pre nekoliko vekova doselile brojne porodice iz takozvane visoke Krajine, a to su Drvar, Grahovo, Bosanski Petrovac, Glamoč, međusobno oslovljavali sa Bajo, što je skraćenica za brata.
„Tako je selo dobilo ime, od Bajo postali su Bajinci. Nastanili su se na bajiru ili uzvišenju, da bi izbjegli česte poplave, te su se u pojedinim zaseocima nazivali i Bajirčani,“ ispričao nam je profesor Miloš Milinčić, hroničar sela, pisac više knjiga o Bajincima, čuvar seoskih znamenitosti u priči i anegdoti. Njegov predak Vaso Milinčić, doselio je u Bajince, na lađi, Savom, uzvodno iz Železnika kod Beograda, odakle je, posle sukoba sa Turcima morao bežati. O ratobornim Bajinčanima, postoji i zapis iz 1920. godine, kada su se, na seoskom zboru, u susednom Razboju sukobili Jovo Bosančić iz Gornjana i Luka Erceg iz Donjana.
„Njih dvojica, naoružani, sreli su se kod crkve u Razboju, ni sekunde ne oklevajući. Zapucali su pištoljima, na očigled mnoštva sveta. Pali su, obojica, gotovo u istom času, jedan pored drugoga. Tako ih je smrt izmirila.“
Posle ovog tragičnog događaja Bajinčani su počeli život i svet oko sebe, posmatrati na savim drugačiji način. Gradili su svoje selo, borili se da unaprede život, školuju se ali i zbijaju šale na svoj račun, bez ljutnje i zamerke. Đoko Kojadinović, Migo Lepir, Vlado Vujnić, Jovo Karakaš, Milan Karakaš postali sun a daleko poznato po duhovitim dosetkama. Tako je Đoko Kojadinović često pričao kako je njegov petao svakodnevno odlazio među jato kokoški rođaka Ljubomira Kojadinovića. I činio štetu. Dojadilo to Ljubomiru, jer petao jede hranu i rasteruje piliće, pa se, posle dužeg oklevanja obrati Đoki:
„Đoko brate, preduzmi nešto, zatvori svoga petla da više ne dolazi u moje dvorište!“
„Što se nerviraš, i tvoja kokoška mesec dana nosi jaja u mojoj štali, te ja ne pravim problem, ne ljutim se niti pričam o tome, nego ćutim,“ uzvrati Đoko koji je, takođe poznat po pesmi i stihovima koje je eskpresno smišljao:
„U Bajincima, posole onog rata, više se ne zna, ko je kome tata“, prepričava profesor Milinčić stih kojeg i danas, u dokolici ponavljaju u ovom selu.
U kafani „Treće poluvreme“ gde su na zidu izlepljeni članci i reportaže o Bajincima i Bajinčanima, piše kako je šeret Migo Lepir prodao kravu a novac potrošio u kafani. Kada je došao kući, prilično pripit, žena ga počela prekoravati i kritikovati.
„Kako si mogao potrošiti sav novac, bar da si deo popio, ne bih ti ništa prigovorila niti zamerila,“ kazala je.
„Zamisli Smiljo, da si ušla u štalu, a krava krepala. Šta je onda bolje,“ pravdao se Migo. Sport a ponajviše fudbal, Bajinčanima je u genima. Svaki naš sagovornik imao je fudbalsku životnu epizodu.
Najbolji među njima, saglasni su naši predusretljivi sagovornici, su Vasan Dragojević, nekada igrač „Kozare“ iz Gradiške i Tomislav Radomir, bivši igrač srbačke „Sloge“ i najbolji strelac u istoriji FK „Bajinci“. Za ovom dvojicom ne zaostaju ni Luka Mitraković, poznat i kao uzgajivač trkaćih konja, te Željko Sekulić i Joco Rakić… Osim talenta, Bajinačni su uspešni fudbaleri zato što igraju na travi sa utvaja, koja se po kvalitetu, na daleko pročula u bivšoj Jugoslaviji. Bajinačku travu preneli su na svoje stadione najpoznatiji klubovi među kojima „Vojvodina“ iz Novog Sada, „Kozara“ iz Gradiške, „Sloga“ iz Srpca…
Zasluge za kvalitet trave, kažu Dušan Radomir i Milivoje Tesla, imaju bajinačke krave, svinje, ovce i konji, koji na prirodan način travu čine gustom i postojanom.
„Našom travom ukrašena su i najlepša dvorišta u okolini. Zato bismo mi, stočari, trebali imati državnu subvenciju,“ primećuje Veljko Mitraković, moler u penziji a sada vlasnik stada od 80 ovaca koje svakodneveno tera na ispašu.
Doktor Dragan Radomir priča da je utvaj omiljeno mesto Bajinčana. „Svi smo mi tu čuvali stoku, igrali se, trčali beskrajnim prostranstvom pored dve velike reke, Save i Vrbasa. Tu smo zavoleli selo. Zato mu se vraćamo, jer, nigde takvog prostranstva i takve lepote nema, kao u Bajincima,“ hvali se doktor Dragan Radomir. Odavde potiče mnogo lekara, inženjera, profesora, muzičara, umetnika… Među uglednim Bajinčanima koji su završili visoke škole su doktor Boško Radomir, menadžer godine u Srbiji Đurađ Mitraković, visoki oficiri Ostoja Barašin i Petar Krčmar, tv voditelj švedske nacionalne televizije Jovan Radomir, pilot Branislav Ećimović.
„U Bajincima je mnogo velikih i lepih kuća, ali, nažalost, praznih. Izgradili su ih Bajinčani koji rade u inostranstvu, da bi imali gde da se vrate, posle penzionisanja,“ priča Dragan Radomir pominjući starijeg kolegu, čuvenog kardiohirurškog anesteziologa Boška Radomira koji se u zavičaj vratio iz Beograda. Povratnici, zajedno sa ostalim Bajinčanima, čuvaju i stare poljoprivredne alatke, kućanske predmete, drvena kola, točkove, plugove pa čak i đeram, kao jedinstven izložbeni eksponat u dvorištu Miloša Radomira.
Škola sa dva učenika
U Bajincima je malo dece, tek dva učenika u seoskoj školi, Stefan Mitraković i Aleksandra Tomić koje na časove dočekuje i ispraća učiteljica Željka Sorajlić. Bajinačka škola nekada je imala stotinjak đaka a sada je najmanja u Republici Srpskoj. Bivši učenici Goran i Aleksandar Dumonjić, koje smo sreli na traktoru kako voze ogrevno drvo, kažu da bi dece i đaka bilo više u selu, kada bi se mladi ženili i udavali, ne čekajući starost u samoći. Ovako, broj stanovnika se stalno smanjuje. Sada ih ima 690 u 222 kuće. Više je sahrana nego svadbi, zbog čega su Bajinčani zabrinuti, ali veruju da će se ipak situacija promeniti a selo oživeti, kao nekada.
Crkva Lazarica
Među seoskim znamenitostima je crkva Lazarica izgrađena 1878. godine, u spomen kosovskim junacima. Obnovljena je 1930. a osvećena tek 1962. godine. Kod ove crkvice narod se okuplja na Vidovdan, 28. juna, na dan seoske krsne slave.
Milan Pilipović / Politika / Magazin