Gradiška – Odrastao u Domu “Lepa Radić”, medju stotinama dečaka i devojčica, ratne siročadi iz kozarskih sela, kojima je Drugi svetski rat oduzeo sve, samo nije nadu, Boro Majdanac iz Kijevaca napisao je nebrojeno pesama za decu. Najpoznatije su „Raspevana vrteška“, „Ulovio Toma soma“, “Hajde da pevamo”, “Raspevana staza Deda Mraza”, “Fokenrol”, “Japan u srcu”…Njegove pesme su u muzičkim udžbenicima i priručnicima, a jedna, („Bole, Bole ne boji se škole“) i u bukvaru prvog razreda u Srbiji. Stihovima i muzikom, stvorio je novi, drugačiji svet. On i sada, posle radnog veka u Arhivu Srbije, pamti i priča o domu i domcima, čuva sliku Kozare i rodnog sela Kijevci, koja ne bledi ni posle osam decenija. O detinjstvu, brojnoj i siromašnoj porodici, ovaj pesnik, istoričar, doktor nauka, Beograđanin od septembra 1966. godine, govori sa setom.
“Siromašno selo Kijevci pod Kozarom. Nas jedanaestoro braće i sestara, Ostoja, Stevo, Savka, Boro, Miladin, Dragica, Marijan, Vukašin, Slobodan, Radivoj i Ruža. Svi od oca Milovana i majke Stoje. Devetom detetu, Slobodanu, kumovao je maršal Tito, 1958. godine.”
Bori i njegovom starijem bratu Stevi, san je bio da postanu glumci. Nastupali su na seoskim priredbama, pred nekoliko stotina ljudi.
Kada je zakoračio u đački dom, činilo mu se, da je celi svet njegov i da ne treba gubiti vreme nego krenuti punim jedrima, naoružan maštom i željom da se domogne najviših stepenica znanja i nauke.
“U proleće 1964. godine, kada sam pohađao drugi razred gimnazije, poslao sam pismo Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, pitajući, da li mogu da polažem audiciju za glumca. Ubrzo mi je stigao pozitivan odgovor.”
Sve to dešavalo se, nekako istovremeno kada je u dom ratne siročadi
došao nešto stariji dečak, kojeg su zvali, Žika glumac. Bio je stasit, od Bore stariji godinu ili dve, krupnog glasa i odlučnog stava. Kasnije je postao poznati pozorišni i filmski glumac Živomir Ličanin koji je dečaku, zanesenjaku iz Kijevaca, mnogo pomogao na prijemnom ispitu u Akademskom pozorištu “Branko Krsmanović“ u Beogradu.
Ipak, Boro Majdanac je na prijemni ispit u Beograd, posle konsultacija sa učiteljima, otišao kasnije, nakon završetka školovanja u Gradišci.
“U jesen 1966. godine došao sam na studije u Beograd, na Filozofski fakultet, grupa istorija. Jedne večeri, izlazeći iz bioskopa „20. oktobar“, primetih u hodniku obaveštenje o audiciji za prijem novih članova u Akademsko pozorište „Branko Krsmanović“. Odlučih, bez oklevanja, da se prijavim. U Balkansku 4/I stigao sam oko 22,30 časova,” opisuje Boro prvi glumački korak. Nije ni pretpostavio da će na prijemnom ispitu sresti Žiku, druga iz doma koji je nešto ranije postao član glumačkog ansambla.
“Opusti se, šapnuo mi je Žika, ponašaj se kao da si u domu “Lepa Radić”. Recitovao sam i glumio, verovatno bolje nego ikad pre. Moj Jerotije iz “Sumnjivog lica” bio je odlično primljen. Ali, došla je na red improvizacija. Reditelj Darko Tatić je na scenu poslao Žiku, već afirmisanog mladog glumca. Meni je dao ulogu gospodara, a Žiki magarca, koji se plaši da pređe prugu. Pričao sam kao navijen, trčkarao oko Žike, gurao ga, vikao. Svi su se slatko smejali, a Žika ukipljen njakao, stavljajući me na teške muke. Na kraju je prešao prugu, a ja sam položio audiciju,” opisao nam je Boro, jednu od brojnih životnih epizoda koja je duboko urezana u njegovo sećanje.
Ubrzo je Boro Majdanac, dobio prve uloge na filmu i u pozorišnim predstavama „Hajde da se igramo” Joakima Vujića, “Ljubovnaja zavist čerez jedne cipele i sestra iz Iriga“, reditelja Miroslava Pavićevića, zajedno sa LJubišom Ristićem, Borom Stjepanovićem, Danilom Udovičkim, Vesnom Ilić…
“Moj prvi nastup bio je u recitalu „Ars poetika“ Bratislava Ljubišića, 1967. godine. Posle toga, igrao sam u „Zmaju“ Evgenija Švarca u režiji Miroslava Pavićevića. Ova predstava, o kojoj je “Politika“ pisala 30. juna 1970. godine, izvedena je 50 puta. Veliku radost donelo mi je i statiranje u filmu „Pusti snovi“, rediteljke Soje Jovanović, sa Mijom Aleksićem u glavnoj ulozi, čijih je nekoliko scena snimljeno u Akademskom pozorištu”.
Naviru i druga, Borina sećanja, o pozorišnim predstavama, mladim kolegama sa scene, pevačima kojima je ustupao svoje pesme.
“Nastupio sam početkom decembra 1966. u sali Narodnog univerziteta „Božidar Adžija“ na Vračaru. Bilo je to javno snimanje emisije „Studio 6 vam pruža šansu“ Radio Beograda. Reditelj je bio Darko Tatić, a asistenti Dragoslav Simić i Momčilo Baljak. Zapamtio sam i nekoliko imena onih, kojima je tog dana pružena šansa. U ulozi voditelja programa bili su Zlata Numanagić i Goran Sultanović, monolog je govorio Predrag Ejdus, kao pesnik nastupio je Miodrag Mićić, kao pevač Milan Babić. “
Dom i prva pozornica
Dom ratne siročadi, gde je Boro 1960. godine došao u trinaestoj, a boravio do 1966. godine, danas je zgrada Gradske biblioteke i Crvenog krsta. Ovu zgradu i mesto u starom delu grada, on u svakoj prilici psoećuje i oživljava uspomene.
“Tu sam otkrio sebe, talenat za umetnost. Moji domci bili su iskrena i odana publika, prvi slušaoci i kritičari. Umeli su da pohvale ali ponekad, neku moju pesmu da nadograde, kako se to njima dopada. Tako izvrnutu, čitali su je i smejali se. Domsko dvorište bila je moja prva pozornica,” kazao je Boro Majdanac, domac nepresušnog talenta i životne energije, večiti dečak i lirik mekog srca, dobričina i nostalgičar, izdanak potkokozarskih brežuljaka i gradiške ravnice zapljusnute Savom.
Politika /Milan Pilipović