U Institutu za političke studije u Beogradu i u saradnji sa Centrom za javno i informaciono razviće „Evropa“ iz Rusije, održana je međunarodna naučna konferencija na temu „Genocid nad slovenskim narodima u 20. veku“. Jedan od učesnika bio je i Saša Gajić, osnivač Udruženja srpskih književnika u Sloveniji i jedan od osnivača Saveza srpske dijaspore Slovenije. Tema njegovog izlaganja glasi: „Srbi pre i posle zloglasnog hrvatskog logora Jasenovac“.
Saša Gajić od mladosti živi u Ljubljani. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Ljubljani i Zagrebu i stekao zvanje profesora političkih nauka i stručnjaka iz oblasti zaštite na radu i zaštite od požara. Inicijator je osnivanja Udruženja srpskih književnika u Sloveniji, osnivač prve registrovane srpske biblioteke „Vuk Karadžić“ u Ljubljani. Jedan je od osnivača Saveza srpske dijaspore Slovenije. Istaknuti je društveni aktivista i organizator više kulturno-umetničkih manifestacija, čiji je cilj povezivanje Srba iz Srbije i rasejanja.
Nedavno je boravio u Beogradu, što je bila dobra prilika za razgovor na brojne teme…
Rodom ste iz BiH. Kako i zašto je došlo do toga da život nastavite u Ljubljani i kako pamtite te prve godine?
Rođen sam u Gradiški u BiH, današnjoj Republici Srpskoj i sa svojih 14 godina upisao sam srednju Tehničku školu u Koruškoj, u Sloveniji, zbog boljih uslova za školovanje. Bilo je veoma teško, nisam znao jezik, mada su me lepo prihvatili i drugovi i profesori. Slovenački jezik sam brzo savladao, a matematika mi je bila omiljen predmet. Kasnije sam otišao u Ljubljanu i tu ostao do danas. Morao sam da se što pre osamostalim, a radio sam brojne poslove, mogu slobodno reći, veoma uspešno.
Tada smo živeli u zajedničkoj državi, SFRJ, mladi su se rado zapošljavali u Sloveniji, jer je bila industrijski razvijenija. Rat devedesetih je mnogo toga promenio, jer nismo bili spremni na mnoge stvari koje su došle kao posledica odvajanja iz zajedničke države. Setimo se stradalih vojnika 1991. godine, preko hiljade „izbrisanih“ Srba u Sloveniji, a znam mnoge koji su postali „Slovenci“, promenili ime, prezime, veru…sve u svemu, teško vreme.
Aktivan ste član srpske zajednice u Sloveniji, na više frontova…
Znate, Slovenci su vredni i pošteni ljudi, ali, nažalost, ima i onih koji nam ne žele dobro. Mnoge činjenice danas mladima služe za podsmeh, npr. to da su Srbi prihvatali Slovence tokom Drugog svetskog rata, kada su bili proterani. Srbi većinom govore nekom mešavinom slovenačko-srpskog jezika, malo je prisutno ćirilično pismo. Ne treba zaboraviti ni da smo najveća etnička zajednica, iako autohtona i najbrojnija (oko 218.000), a nemamo status nacionalne manjine.
Naravno, Srbi u Sloveniji žele isključivo ono što Slovenci imaju u zemljama okruženja, tako i u Srbiji, i u tome očekujemo podršku matice…Ima puno prostora za zajedničko delovanje i poboljšanje statusa srpske zajednice u Sloveniji.
Puno vremena sam potrošio sa svojim prijateljima i kolegama, najviše u borbi za zaštitu Srba, protiv kršenja njihovih ljudskih prava u Sloveniji. Vodim i dve registrovane podružnice besplatne pravne pomoći. Uspeo sam da kroz Ministarstvo pravosuđa postanem glavni koordinator koji je pomogao da se osuđenici umesto novčanih ili zatvorskih kazni putem društveno korisnog rada oduže društvu. Za 10 godina smo uspeli da zamenimo 102 godine zatvora, a osuđenici su sakupljali slovenačke knjige, koje smo besplatno dostavljali Slovencima koji žive van svoje matice.
Zadnjih 15-stak godina angažovan sam i u protestima protiv diskriminacije, uglavnom Srba u Sloveniji.
Veoma ste angažovani u negovanju i očuvanju srpske kulture…Osnivač ste Udruženja srpskih književnika u Sloveniji, biblioteke, uređujete časopise, organizujete brojne manifestacije, a delovanje širite i na Srbiju i Srpsku…Ustanovili ste nekoliko nagrada koje se dodeljuju istaknutim književnicima i naučnim radnicima. Recite nam nešto o tom segmentu delovanja.
Pre petnaestak godina registrovali smo Udruženje srpskih književnika u Sloveniji, a uz to svoj štampani i elektronski medij “Otadžbina” i srpsku biblioteku “Vuk Karadžić” Ljubljana. Žao nam je što za tu biblioteku nije prepoznat značaj, te je među 160 slovenačkih u kojima srpskih knjiga i nema, izbačena iz opštinskih prostorija. Imajući u vidu da naše Udruženje ima i status državnog interesa za kulturu, ti besplatni prostori nam pripadaju. Još uvek su brojne knjige uskladištene, a pitanje je i šta će biti sa njima.
Već više godina naše Udruženje srpskih književnika Slovenije i Evropska akademija srpskih nauka i umetnosti uspešno sarađuje sa književnicima, naučnicima i umetnicima Srbije i Srpske, kako u književnoj, naučnoj tako i kulturnoj oblasti i van njihovih granica.
Naš cilj je da kroz saradnju povezujemo Srbe iz država u okruženju, da ih motivišemo da učestvuju na međunarodnim godišnjim konkursima. Prijatno smo se iznenadili kada je prošle godine na konkurs za naučnike pristiglo 53 predloga iz više država. Teško je bilo odlučiti ko će biti nagrađen sa naše strane, o tome su odlučivale zaista nijanse…
Medalje, plakete ili značke prošle godine dodeljene su istaknutim domaćim naučnicima, a i stranim, iz Rusije, Belorusije i Kazahstana.
25. maja u Beogradu ovogodišnje nagrade i priznanja koje smo dodelili na međunarodnom skupu, otišle su u 12 zemalja.
I Vi pišete, objavili ste nekoliko zbirki poezije i nekoliko stručnih knjiga…
Objavio sam više stručnih knjiga vezanih za različita preventivna delovanja (zaštite na radu, protipožarne zaštite i ekolologije), a neke od njih su obavezno gradivo za više i visoke škole, tehničkih struka. Neke su prevedene i na nekoliko jezika. Osnovao sam u Ljubljani 1990. godine Institut Prevent, koji i danas uspešno posluje, a bavi se brojnim delatnostima, izdavaštvom, obrazovanjem, projektovanjem, analizama, trgovinom i proizvodnim delatnostima.
Takođe, pišem i poeziju, i na srpskom i slovenačkom jeziku.
U Beogradu, na međunarodnoj naučnoj konferenciji na temu „Genocid nad slovenskim narodima u 20. veku“, predstavili ste svoj rad o stradanju našeg naroda u Jasenovcu. Da li mislite da o toj temi nije dovoljno rečeno i na koji način ste pristupili temi?
U Institutu za političke studije u Beogradu i u saradnji sa Centrom za javno i informaciono razviće „Evropa“ iz Rusije, održana je međunarodna naučna konferencija na temu „Genocid nad slovenskim narodima u 20. veku“.
Ja već duže vreme obavljam razgovore sa preživelima u Jasenovcu, sakupljam značajne činjenice i dokaze o stradanjima Srba za temu „Srbi pre i posle zloglasnog hrvatskog logora Jasenovac“.
Takođe, i druge kolege su predstavile svoje naučne radove, jer ta tema ne bi smela biti zaboravljena i potrebno je stalno istraživati. Brojne arhive su uništene ili nedostupne. Želim da dam svoj doprinos toj temi jer sam i sam u tom logoru izgibio dosta rodbine, među kojima su i moje polusestrice Savka od 5 i Zdravka od 3 godine starosti. Žalosno je da u tom kozarskom okruženju, pet opština nema nijedne ulice i škole koja bi nosila naziv jasenovačkih žrtava. Savez srpske dijaspore Slovenije je unazad 15-stak godina slao molbe i predloge da se to uradi.
Raduje me što je Vlada Srpske nedavno odlučila da povodom 80. godišnjice od proboja poslednje grupe jasenovačkih logoraša, zatraži od svih opština i gradova u Republici Srpskoj da u znak kolektivnog sećanja na jasenovačke žrtve u svojim lokalnim zajednicama utvrde naziv “Ulica jasenovačkih žrtava”. Nadam se da neće ostati samo preporuka, već da će tako zaista i biti.
Izvor: RTS
