Narodni instrument, kao i šahovska garnitura bili su namenjeni Aleksandru Rankoviću, ali je Časlav Traparić, koji ih je napravio, sprečio „poklon” pokušajem samoubistva
Banjaluka – U kući književnika Zorana Kostića i njegove supruge, glumice Jelene Trepetove Kostić, u banjalučkom naselju Pavlovac, na vidnom mestu, među knjigama, umetničkim slikama i fotografijama, okačene su gusle. Ovaj narodni instrument i šahovsku garnituru, sa Golog otoka, gde je tamnovao devet godina, doneo je kući u Nikšić Zoranov otac Mikonja Kostić. Izradio ih je 1955. godine čuveni majstor duboreza i ugledni stolar, takođe golootočki zatočenik Časlav Traparić, takođe Nikšićanin poreklom iz Gacka.
„To je jedino bogatstvo, koje je moj otac doneo sa Golog otoka. Ništa drugo. Ni kofer nije imao, samo ožiljke u duši, i bol zbog izgubljenih godina”, priča držeći gusle u krilu Zoran Kostić, književnik, prevodilac, dramski pisac, čuvar uspomene na oca Mikonju, i njegovog prijatelja iz robijaških dana Časlava Traparića. Mikonja je odavno pokojnik, umro je i Časlav, ali je priča o guslama, i o šahovskoj garnituri, koje Zoran čuva, besmrtna.
Mnogo puta u detinjstvu, kada je u njihovu kuću dolazio Časlav Traparić i sa ocem prepričavao dane, mesec i godine tamnovanja, slušao je kako su nastale ove gusle, kome su bile namenjene, a kome suđene. Izrađene su 1955. godine, kada je u stolarskoj radionici, na Golom otoku, radio kažnjenik Časlav Traparić.
Uhapšen je 1949. godine, kada i Zoranov otac. Bio je poznat majstor i narodni umetnik za kojeg se, u Nikšiću i okolini, kao i njegovom zavičaju u Gacku, u Hercegovini, pričalo da rukama može da izradi sve što očima vidi. Tu svoju veštinu posebno je iskazivao urezujući u drvo klasike marksizma. To su bili Marks, Engels, Lenjin, Staljin i Tito. Svi su, na reljefima koje Časlav izrađivao, bili zajedno.
„Mnogi Crnogorci i Hercegovci, ustanove, institucije, kabineti, gradovi, hteli su da imaju njegove radove u drvetu, sa već pomenutim klasicima marksizma. Onda je došla Rezolucija Informbiroa, a za Časlava Traparića, velika nevolja. Staljina, među klasicima ideologije toga perioda, nije bilo moguće iseći, ali je bilo moguće učiniti nešto drugo – kazniti Časlava. Policijski agenti su ga uhapsili. Nekoliko godina proveo je u Bileći, u zatvoru, a potom dospeo na Goli otok, gde je već bio moj otac”, prepričava Zoran Kostić vreme koje je obeležilo život njegove porodice i majčinu težnju da decu, koja su oca zaboravila, izvede na pravi put, čekajući strpljivo da se njen muž vrati sa robije.
Zatvorska uprava Golog otoka naredila je Časlavu Trapariću da, kao vrstan majstor i umetnik u drvetu, najbolje što može, napravi, gusle i šahovsku garnituru. Naglasili su, „najbolje što može”, jer u posetu dolazi vrlo važan gost. Časlav ne sme da pita ko je taj gost, već se prihvatio posla. Sav svoj dar, upotrebio je da naredbu izvrši, da napravi gusle i šahovsku garnituru. Potrudio se, radio i danju i noću, i uspeo. Ali, dan uoči dolaska važnog gosta, saznao je, da je to Aleksandar Ranković. Časlav je pomislio, pa to je ona osoba zbog koje sam ovde zatočen, zbog koje sam dospeo u ovolike neprilike. I ja i svi drugi nesrećnici, ovde. E, neće on imati moj rad, pa kako bude i šta bude, zakleo se Časlav. I negde u ponoć, njemu je strašno pozlilo. Niko nije znao uzrok. Videli su samo, da umire. U golootočkoj bolnici, hirurg je morao hitno intervenisati i tokom operacije zaključio da je pokušao samoubistvo. O tome su on i Mikonja Kostić, posle, na slobodi, često pričali, prepričavali, a Zoran, zajedno sa drugom decom slušao ovu neverovatno priču, i pamtio svaku reč: „Časlav je prvo progutao ovo kozle od gusala, onda dva laufera, dva lovca, top, pa pola kraljice i na kraju, dve drške aluminijumskih kašika. Međutim, Bog je hteo da on preživi. To je bila cena njegove odluke da gusle i šahovska garnitura ne dospeju u ruke visokom gostu koji je već bio na Golom otoku, a Časlav na operacionom stolu.”
Posle dve-tri godine, politička situacija se promenila, bilo je opuštenije u kaznionicama tadašnje Jugoslavije. Zatvorenici su organizovali turnir u šahu i guslanju.
Zoranov otac bio je dobar šahista i još bolji guslar. Na takmičenju u šahu, u jakoj konkurenciji umnih zatočenika, on je pobedio. Za nagradu dobio je Traparićeve gusle i šahovsku garnituru. Umesto u vlasništvu Rankovića, dospeli su u ruke i porodicu Mikonje Kostića. Pažljivo je čuvao gusle i šahovsku garnituru. Posle njegove smrti, tu ulogu preuzeo je sin Zoran. To ga podseća na očevu robiju na Golom otoku kada su mnogi oklevetani kao državni neprijatelji i bez prava na poštenu odbranu upućivani na višegodišnju robiju.
„Gusle imaju odličan zvuk koji me, uvek podseća na oca, i na Časlava Traparića, na njihove prijatelje i zatočenike, na vreme kada su mnogi, zbog reči, krivo izgovorene ili pogrešno protumačene, ostajali bez glave”, kaže sa primetnom emocijom Zoran Kostić.