Sve više ljudi u Nemačkoj oseća se hronično umorno i mentalno iscrpljeno. Ovaj osećaj pogađa sve – od dece do starijih. Broj slučajeva burnout-a porastao je čak dvadeset puta od 2004. godine. Istovremeno, broj dana bolovanja je na rekordnom nivou – u proseku 24,9 dana godišnje, što je najviše među zemljama OECD-a. U poređenju, u Švajcarskoj je ta brojka upola manja. Stručnjaci govore o „kolektivnom zamoru“ – fenomenu koji ima i zdravstvene, političke i ekonomske posledice.
Zaposleni u zdravstvu, poput medicinskih sestara i lekara, često rade u smenama koje iscrpljuju i fizički i psihički. Mnogi se suočavaju sa nedostatkom osoblja, preopterećenjem i emocionalnim stresom, što dovodi do sve češćih slučajeva burnout-a. U IT sektoru, radnici se bore sa stalnim pritiskom da budu produktivni, dostupni i inovativni, dok istovremeno balansiraju između posla i privatnog života. Roditelji sa malom decom često se osećaju preopterećeno, jer pokušavaju da usklade posao, brigu o deci i kućne obaveze, a podrška sistema često izostaje. Mladi ljudi, koji tek ulaze na tržište rada, sve češće izražavaju osećaj demotivacije i gubitka smisla, jer ne vide jasnu perspektivu i nagradu za trud.
Prosečna radna nedelja je kraća nego u ostatku EU, a broj godišnjih radnih sati po osobi je znatno ispod proseka OECD-a. Sve više ljudi prelazi na rad sa skraćenim radnim vremenom, najčešće zbog želje za više slobodnog vremena i porodičnih obaveza. Međutim, manje rada nije nadoknađeno većom efikasnošću. Naprotiv, rast produktivnosti u Nemačkoj je sporiji nego u mnogim drugim zemljama. Mnogi više ne veruju da se trud i zalaganje isplate, dok istovremeno rastu očekivanja od države.
Država, kroz visoke poreze i socijalna davanja, često šalje poruke koje ne podstiču radnu etiku. U nekim slučajevima, građanski dodatak je skoro jednak plati, pa se dodatni rad ne isplati. Stručnjaci upozoravaju da ovakva politika demotiviše i zaposlene i poslodavce. Političari često postavljaju ciljeve, ali retko govore o tome šta građani treba da urade da bi se ti ciljevi ostvarili. Bez aktivnog učešća građana, reforme neće uspeti.
Nemačka je decenijama gradila svoj uspeh na izvozu industrijskih proizvoda. Danas, taj model više ne donosi iste rezultate. Privreda je u krizi, a dodatni izazov je starenje stanovništva i nedostatak stručne radne snage. Gube se visoko kvalifikovani stručnjaci, koji se ne mogu nadoknaditi čak ni u najoptimističnijim prognozama migracija. Sa manje rada, ovaj problem se neće rešiti.
Nemačka mora da pronađe način da prevaziđe kolektivni umor. Potreban je mentalni zaokret – kako u politici, tako i među građanima. Kao i posle Drugog svetskog rata, zemlja mora da se ponovo izgradi, prilagođena novim izazovima.
