Gradiška – Sećanje na Branka Smiljanića, muzičara i profesora, čije ime, duže o dve decenije nosi Osnovna muzička škola u Gradišci, i sada je sasvim sveže. Uspomene na ovog muzičkog pedagoga, koji je zajedno sa suprugom Tatjanom doselio u Gradišku 1955. godine, oživeli su, izuzetnim uspesima, učenici mnogih generacija ove škole.
Među njima je i Brankova kćerka Radmila Smiljanić, kasnije prvakinja Beogradske opere koja je, tokom posete školi na obali Save, govorila o očevoj želji i zalaganju da muzička kultura dospe u svaku porodicu. O svojim roditeljima i školi, priča veoma emotivno:
„Moj otac je ovde, nakon Drugog svetskog rata, veoma dobro prihvaćen. U Gradišci je oformio Muzičku školu, u kojoj je radila i moja mama Tatjana. Ona je predavala klavirsku muziku a posle radnog vremena, pripremala učenike za horske i druge nastupe, peglala njihove košulje, trudila se da nastup deluje što bolje, i lepše.“
Šaljite decu u muzičku školu, nećete zažaliti, govorio je Branko svojim sugrađanima i uvežbavao nastupe učenika. Trudio se da dosegnu umetničke visine, u čemu su mnogi, vođeni njegovim savetima i znanjem, dostigli visoke domete u muzici. Brankova supruga imala je višestuku ulogu. O tome Radmila kaže:
„Mama je uštimavala ženske glasove, tata muške, pa su ih spajali. Išli su na takmičenja, osvajali nagrade. Mama je, devojčicama heklala ukrase na nošnji. Sve to, davalo je motiv, učvršćivalo prijateljstva, nadograđivalo njihov školski i muzički svet“, ispričala je Radmila školarcima najmlađih generacija i zaljubljenicima u muziku u Gradišci.
„Muzika je najveći azil od svih nedaća modernog doba,“ govori operska primadona, vođena očevim principima, koja Gradišku i muzičku školu, čuva u srcu, kao trajni zavet.
O svome profesoru iz Učiteljske škole u Banjaluci, pisao je Brankov učenik a kasnije kolega Lazar Bavrlić, dugogodišnji profesor i direktor Gimnazije u Gradišci.
„Branko je voleo svoj predmet i bio je srećan što živi u svetu muzike. Kada je birao glasove za mešoviti školski hor, sopran, alt, tenor i bariton, nije se ljutio ako neko od učenika promaši intonaciju za veći interval, kvartu ili kvintu. Ako pak neko promaši za malu sekundu ili pola stepena, rekao bi, riba, i zbogom momče ili devojčice. Ponekad je na probe dovodio svoju suprugu, da sluša naše pevanje i da mu pomogne u otkrivanju falš-tonova. Na probama je skidao kaput, zavrtao rukave bele košulje, i dirigujući rukama, bez palice, pokušavao da iz naših mutirajućih glasova izvlači fortisima i pijanisima.“
Profesor Branko je bio dobar i strog pedagog, navodi dalje njegov učenik Lazar Bavrlić.
„Uz pjevanje i sviranje, trebalo je da mi, učenici, savladamo i osnovne muzičke pismenosti. Kada ustanovi da neki od nas nisu naučili čitati note u violinskom ili bas-ključu notnog sistema, broj stepeni muzičkih intervala, sastav durskog i molskog akorda, izricao bi ovakvu opomenu ili ukor, primedbu. Nije ovo sablja Kraljevića Marka, već je ovo pero Smiljanića Branka. Jednom ma'ne, pet kečeva pa'ne“, govorio je čuveni profesor a njegovi učenici upamtili.
Ostoja Đurić predložio naziv Muzičke škole
Inicijator da Muzička škola u Gradišci dobije ime Branka Smiljanića je Ostoja Đurić, profesor i bivši direktor OŠ „Vaso Čubrilović“, u čijem sastavu je radila muzička škola. O tome Radmila Smiljanić kaže:
„Profesor Đurić je svojim gestom veoma mnogo obradovao mene i moju porodicu. On se izborio i kod vlasti u Gradišci da škola nosi ime moga oca“.
Rođen u Gornjem Ribniku
Branko Smiljanić je rođen 1907. godine u Gornjem Ribniku, opština Ključ. Završio je Vojnu akademiju. U Banjaluku je došao 1946. godine, gdje je bio profesor muzičke u Učiteljskoj školi, i vođa hora „Jedinstvo“. U Gradišku je preselio 1955. godine. Nije skrivao svoju nacionalnu opredeljenost, i pripadnost srpskom narodu. Ponosio se srpskom istorijom, voleo tradiciju i običaje svoga naroda. Umro je u Beogradu 1989. godine.
