Ovde se poslednje dete rodilo 1990. godine, potomci meštana su otišli, a mnoge porodice su praktično zatrte još u Drugom svetskom ratu
Imena i brojke o Resanovcima, koje je u podebeloj svesci, sa tvrdim povezom, zapisao trgovac u penziji Slobodan Sredojević (80) govore više od svake reči. To je tragična istorija ovog sela pod Kozarom, u kojem su mnoge porodice nestale, porodična stabla se osušila, kuće se urušile, a kućišta nestala. Ugasila se. Posledice Drugog svetskog rata i sada su vidljive, a ožiljci u duši ovog hroničara i čuvara sela duboki.
„Stanovnici Resanovaca mogu se izbrojati na prste. Nigde nikoga. Prođe i po nekoliko dana, da čoveka ne vidim, ne sretnem. Tragične godine izbrisale su tragove ljudi i života ovde”, podseća Sredojević. Prelistava svesku, zastaje na trenutak i opet priča, broji, analizira:
„Najbrojniji bili su Šinici, potom Sredojevići, pa Vujići, Bjelovuci i Čupići. Šinika ima nekoliko, ali žive u Švedskoj. Od Čupića nema nikoga. Puste kuće i ognjišta. Dva brata Bjelovuka su blizu mene. Trivo i njegov brat. Poniže sela, u dolini, ima još jedna kuća a ovde, u nekadašnjem centru, samo moja supruga Anka i ja. Nikoga više.”
U Resanovcima, brežuljkastom kraju, bogatom voćem koje je ovog proleća bujno procvetalo, gde trave i cveće mirišu na sve strane, a bistri potok vijuga i grgolji, ispirajući raznobojne kamenčiće u koritu između plodnih njiva, odavno nema dece. Poslednje je rođeno, pre više od trideset godina. Slobodan je zapisao da je to bilo 1990. godine.
„Kćerka pokojnog Momčila, Jelena je poslednja rođena ovde. Ona je u Beogradu. Davno je i fakultet završila. A samo u našem zaseoku, u Sredojevićima, bilo je 11 dece.”
Tu Slobodan otvara novu stranicu, o svojoj porodici. Zagleda brojeve, sabira i oduzima, navodi imena, objašnjava. Ispisao je stotine imena, brojne pretke i potomke.
„Moj otac Miloš imao je šestoro dece. Dvojica braće su otišla odavde, dvojica umrla. Imam još dve sestre. Ni one ne žive u Resanovcima. U vrhu sela, bila je kuća strica Save, sa osmoro dece. Ni tu više nema nikoga. Drugi stric Jovan poginuo je 1941. godine. I njegov rod nestao, ugasio se.”
U Slobodanovoj evidenciji, ispisanoj krupnim ćiriličnim slovima, imena mnogih domaćina, njegovih komšija, čije kuće su davno opustele ili je u njima jedno, najviše dvoje, starih i nemoćnih čeljadi. I tu vatra dogoreva. Potom zastaje pored imena, svojih rođaka i komšija čije, cele porodice je zbrisao rat, sasekla ustaška kama, ustrelio kuršum nemačkih pušaka. Čita imena.
Jovan Sredojević i njegova supruga Staka sa četvoro dece, Dragoljubom (13), Dragicom (9), Vasom (4) i Vladom (2). Rade Šušnjar i njegova žena Staka, kćerke Nada (11), Danica (6) i Savka (4). Milan Radnović, njegova žena Ljubica i deca Đorđe (6), Uroš (4) i Mara (2). Spase Sredojević, njegova žena Marta i šestoro dece, Bosa (14), Kosa (15), Ljubica (13), Drago (9), Dara (4) i Stamenko (1). U ustaškim logorima smrti, 1941. i 1942. godine, zajedno sa roditeljima, Simeunom (Gliginim) i njegovom ženom Bojom Vujić, u logorima su umorena njihova deca Jelisava (22), Milan (18), Mira (5) i Milutin (1). Iščitava, Slobodan, duge spiskove stradalnika, dece posle čije smrti, ovo selo decenijama umire. I sada. Pominje svoju tetku Anku Subotić i tetka Iliju, koji su skončali u bodljikavoj, logorskoj žici 1942. godine, od gladi i žeđi, kao i njihova deca Branko (14), Mara i Stana (7), Miljka (3) i Milja (2).
„Moj ujak Stevan Antić ubijen je zajedno sa sinovima Ostojom (6) i Milanom (1.) U logoru je nestala i moja mala sestra Dragica, kćerka ujaka Vase Antića. Imala je samo godinu”, priča Sredojević.
Ona je u ratu rođena, u ratu ubijena i bačena u neku jamu, ili u Savu, kao i druga deca iz Resanovaca. Iz Potkozarja, sa Kozare. Tada su zauvek opustele kuće Jovana Sredojevića, Rade Šušnjara, Milana Radnovića, Simeuna Sredojevića, Dragoje Verića, Spase Sredojevića, Simeuna Vujića, Nike Verića i Jove Subotića. Slobodan je popisao 47 svojih komšija, većinom dece, ubijenih u ratu. Od njihovih ognjišta, kuća, ambara, magaza, štala, obora, ostali su samo bledi tragovi. Poneka cigla u travi, polomljeni crep, trula greda ili kamen temeljac. O tom vremenu, setno pripoveda:
„Kod svake kuće, bilo je trešanja, jabuka, krušaka, dudova…I mnogo dece. Sada, tu više nema ničega. I nikoga. Tek poneka, stara vrletna trešnja svedoči o ljudima koji su je posadili. Sada je trešnja suvograni spomenik, pod čijim krošnjama nema dece. Ne pentraju se, kao nekada, da bi na granama dohvatili slatke plodove. Nema ni ptica. I one su odletele.”
Ubijeno 487 malih Podgradčana
U Gornjim Podgradcima, naselju u Potkozarju kojem pripadaju Resanovci, u Drugom svetskom ratu, u Jasenovcu i drugim logorima NDH-a ubijeno je 487 dece do 12 godina. Istoričar Dragoja Lukić iz Miloševog Brda, u knjizi „Rat i deca Kozare” navodi 69 malih Šinika, 43 Tendžerića, 40 Ćirića, 29 Vujića, 24 Panića, 19 Sredojevića…
Pilana kao nada
Nadu Resanovcima, nadu da sve nije zauvek izgubljeno budi Slobodanov sin Miroslav Sredojević, koji je pre pet godina, na očevini otvorio pilanu i zaposlio deset meštana ovog i susednih sela. Godišnje prerađuje 3.000 kubika hrastovine i izvozi je u Poljsku i Italiju.
Izvor: Milan Pilipović / Politika