Šipovo – Do sela Grbavica, koje pripada planinskom području Janja u opštini Šipovo, na nadmorskoj visini iznad hiljadu metara, oduvek se teško dolazilo, a lako odlazilo. Nekada je ovde, prema državnom popisu bilo 150 stanovnika. Njihov broj prepolovljen je pred poslednji rat a popisom 2013. godine, evidnetirano je 25 stanovnika. Sada je ta brojka spala na desetak, priča Novak Rakita (78) bivši miner u gipsari Volari, koji sa suprugom Anđom živi na ovoj visoravni, gde je, kako reče, lep samo pogled. Ovo mesto, odakle se vidi pola Bosne i skoro cela Krajina, inspirisalo je mnoge da sliku zavičaja i svoga porekla pretoče u umetnička dela. Najpoznatiji je pesnik iz bukvara i čitanki Stanko Rakita, po kojem je škola u Vrbanji kod Banjluke, gde je radio, dobila ime.
„Stanko Rakita je bio omiljeni pisac koji je voleo svoje selo. Pamtimo ga, jer je, osim poezije za decu, pisao i o našim junacima, borcima za slobodu u Drugom svetskom ratu,“ pripoveda njegov imenjak i blizak rođak istog imena i prezimena, čuvar porodičnog ognjišta, gde je nekada bilo i po petnaestoro čeljadi. Za omiljenog pesnika, još reče: “Bio je osetljiv, emotivan, privržen zavičaju… Nikada nije došao a da suzu nije pustio, od dragosti, zbog susreta sa drugovima iz detinjstva, komšijama, sa rođacima.”
Mihajlo Rakita je čuveni slikar a odavde su i preci glasovitog spikera TV Beograd Branislava Brane Surutke. Iz Grbavice je i sveštenik Milan Rakita, koji je pravoslavnu veru propovedao a srpske korene čuvao u celom janjskom kraju. Bio je omiljen od svih i zato se ime, kako kažu, popa Milana, čuva i pamti.
Vremenom, mlađi iz ovog sela u planinskim vrletima, završavali su škole u Šipovu, Jajcu, Banjaluci, Beogradu ili Novom Sadu i zauvek odlazili iz Grbavice. Tako se broj učenika u školi, izgrađenoj pre Drugog svetskog rata, svake godine smanjivao. Pre više od 30 godina, školsko zvono oglasilo se poslednji put. Vreme je i ovu znamenitu zgradu, građenu u vreme Kraljevine Jugoslavije, razgradilo. Krov se urušio, učionice zatrpane kamenom, malterom sa zidova, i trulim gredama. Stanko Rakita, takođe bivši učenik škole u Grbavici, i bivši vozač u Jajcu, sa setom priča o rodnom mestu, gde se vratio posle penzionisanja. Nije odoleo zovu zavičaja i uspomenama iz detinjstva. O tome, priča sa setom:
“Ugasila se škola, pre poslednjeg rata. Mladi su gradili kuće i porodice u Šipovu, Jajcu, Banjaluci, u Lijevču ili u Vojvodini. Oni tamo žive. Ovde dete nije rođeno, više od trideset godina. Svadbe nije bilo isto toliko. Samo sahrane. Mi stari, ovde smo u samoći. Borimo se da nam njive ne zarastu u korov, da puteve šuma ne preotme, da se vatra ne ugasi.”
Sadašnji stanovici Grbavice, kako reče meštanin Novak Rakita, nekada učenik ove škole, čuvari ognjišta:
“U svakoj kući, nekada, bilo je po deset i više članova. Sada, jedno, dvoje, a retko troje ukućana. Niko mlađi od 70 godina. Dece nema. Đaka nema. Škola se urušila od tuge za učenicima.”
Na kamenom zidu škole u Grbavici, nekada centra Mesne zajednice sa sedam sela, postoje samo ploče, kao nemi svedoci burne istorije i velikog stradanja u ratovima. Iz Čuklića, Grede, Kneževića, Nadpolja, Gorice, Miočića i Grbavice, boreći se za slobodu u Drugom svetskom ratu poginulo je 105 boraca. Među njima je 15 Jandrića, deset Trkulja, sedam Ponjevića, po šest Kneževića i Mitrića… Na školskom zidu koji odoleva vremenu, na mermernoj ploči, piše da je ovde, 6. augusta 1941. godine održan prvi narodni zbor na kojem je dogovoreno dizanje ustanka i da su formirane prve partizanske jedinice.
Pored stare je i nova škola, na kojoj je takođe ploča sa imenima devet poginulih boraca iz Grbavice, u ratu od 1991. do 1995. godine. U školskoj učionici, na jednom zidu je table, katedra i jedna klupa sa dve stolice, a na drugom zidu, oltar i crkvena ikonografija.
“Dok smo izgradili novu školu, nestalo je đaka. Zato je sada učionica, pola škola a pola crkva,” objasnili su Novak i Stanko Rakita, nekada učenici i drugovi iz iste klupe. Malobrojni stanovnici Grbavice, većinom penzioneri i poljoprivrednici, žale se na teške uslove za život. Ovde, kažu, nema prodavnice, zdravstvene ambulante, ni doktora, ni veterinara, nema autobusa, ni nade da će u skorašnje vreme biti bolje. Ovo selo, pohode samo trgovci stokom, šumari i poreznici. Niko drugi. A kada zima zamete ove krajeve, kada janjska visoravan zabeli od mraza i snega, tada sve postaje mnogo teže.
“Tada je ovo lepa zimska idila, kažu oni koji ovde samo povremeno dolaze. Nama se čini, što je za oko lepše, to je za život teže,” rekoše Novan i Anđa Rakita koje smo zatekli kako prikupljaju jesenje plodove i u maloj traktorskoj prikolici, dok točkovi pod puznim gasom oklizuju na uzbrdici.
Izvor: Politika.rs / Milan Pilipović