Gradiška – Samo dan kasnije, 19. decembra 1942. godine, nakon što je njegova majka Stojna, uz pomoć bake Stoje, uspjela iskoristiti nepažnju ustaških stražara u logoru Stara Gradiška, gde je dosple posle zatočeništva u Jasenovcu, provući se kroz žicu i pobeći preko Save, u Bosansku Gradišku, Nikola Gojković, danas penzioner u Banjaluci, rođen je pored puta u Vrbaškoj, u slami. Bila je zima, sneg i velika hladnoća. Preživeo je zahvaljujući pomoći meštanke Milke Bojanić koja ih je primila u svoju kuću, podložila vatru i zbrinula porodilju i bebu. Njihovo selo Trebovljani, u Potkozarju, bilo je spaljeno a stanovništvo odvedeno u logor. Svuda, samo pustoš i paljevina.
„Majka i baka su me skrivale, kojekuda, bežeći pred ustašama. Nije bilo, ni šta jesti ni šta obući. Nikada nisam shvatio, kako sam, preživeo, tri ratne godine, i dočekao slobodu,“ govori Nikola Gojković za „Politiku“.
Jeziva je njegova priča koju je u detinjstvu, slušao od majke, bake i dede. Svi ostali Gojkovići, a bile su ih pune kuće, ubijeni su u Jasenovcu i Staroj Gradišci. Među njima i deca, Nikolini rođaci. Na spisku Zavičajnog muzeja u Gradišci, među 5 444 mališana do 14 godina sa područja ove opštine, likvidiranih u logorima NDH-a, većinom u Jasenovcu, je i 23 Gojkovića.
Mile, Borislav, Vojislav, Mirko, Desa, Boško, Ranko, Mirko, Petar, Milosava, Dušan, Draginja, Milovan, Jela, Grozda, Ljubica, Ranko, Boško i Radoslav Gojković iz Gašnice, Miladin, Dušanka, Vlado, Vuka, Petar, Ranko, Boško, Rosa, Mihajlo, Nada, Pante, Vasilija, Ana i Draginja Gojković iz Sovjaka.
Majka mi je pričala o patnjama u Jasenovcu, gde su svi naši Gojkovići iz Potkozarja odvedeni u leto 1942. godine, i tamo poklani, ubijeni maljevima, umrli od gladi sanjajući mrvicu hleda ili kap vode,“ priča Nikola Gojković, zagledan u Savu kod Gradiške, grobnicu njegovih Kozarčana, nakon što je položio cvet na kameni pupoljak, rad slikara i logoraša Bore Prpoša iz Sovjaka, posvećen deci Kozare.
„Najviše dece u Jasenovcu, u raljama Save i Une, umrlo je od žeđi. Žene su, šapatom među logorašima molile za koju kap mokraće, za svoju decu, da bi preživeli. Jedni su mokrili a drugi pili. To su pričale moja majka i moja baba a prizori mi ni sada, posle mnogo godina, nisu izbledeli, nisu se izbrisali iz pamćenja.“
To su Nikolina sećanja na detinjstvo, na majku, baku, na rat i ustaške logore smrti. Seća se i priča o svojoj baki po ocu, kojoj je ustaša, u Jasenovcu, kundakom razbio lobanju. O tome je Nikoli pričala njegova majka:
„Moja svekrva, govorila je moja majka Stojna, nikako nije mogla podneti smrt dvojice sinova. U pletenoj korpi nosila je njihove košulje, ljubila ih i stalno plakala. Oči su joj bile presahle, zgasle od tuge. Njenu neopisivu bol, primetio je ustaša, pitao je zašto plače, koga žali, verovatno sinove partizane, kazao je. Ne čekajući njen odgovor, ni reč, raspalio je kundakom po glavi. Pala je u blato i više se nije javila, ni plakala. Svoju bol, odnela je u smrt.“
Nikola Gojković (83) nosi ime svoga dede kojeg su ustaše ubile u šumi, u Jazu, zaseoku sela Sovjak gde postoji masovna grobnica. On tu često odlazi i pali sveće kao i u Trebovljanje, gde su ubijeni njegovi ujaci i druga rodbina majke Stojne, devojačkog prezimena Vukota.
Politika / Milan Pilipović