Gradiška – Niko pouzdano ne zna, a polemika se vodi vekovima, da li su Romanovci, selo koje zahvata Potkozarje i Lijevče polje, na granici Gradiške i Laktaša, duži ili širi. Ilija Perović, nekada autoritet u selu, bivši ratnik i logoraš u NDH-a, a kojeg podavno nema na ovom svetu, zaključio je da su Romanovci u prečniku 15 kilometara. Ovaj podatak pomirio je razlike u opisivanju geografskog položaja. Za mnoge, neupućene u život i prošlost ovog velikog sela, deluje da debata i nema neku važnost ali, kada se povede šira priča, svakom je jasno da ona nije besmislena.
Kada su u prošlom veku, Romanovčani birali mesto za školu, saglasili su se da bi ona trebala biti na sredini sela. A gde je ta sredina, pitali su se mnogi nudeći zanimljive i originalne predloge. U vremenu kada se to, nije moglo, kao danas, lako i jednostavno izmeriti, nastao je problem, kako pronaći sredinu sela, a da to svako prihvati kao realno i pravedno, po meri Brđana i Lužana. I tu priču, koja živi u selu, i posle zatvaranja škole u kojoj više od jedne decenije nema učenika, upamtio je starina Ilija Perović.
Dogovorili su se Romanovčani, posle dugog većanja,“ pričao nam je Ilija, svedok vremena i nevremena, rata i mira, siromaštva i napretka, jedan meštanin, po izboru Lužana, krene iz Lijevča u susret drugome iz Brđana u Potkozarju, pa gde se sretnu, tu škola da bude. Lepo se dogovorili, dogovor ispoštovali, na mestu gde su se sreli, postavili su kamen temeljac.
„Predstavnik Lužana je obuo čizme, zbog močvara i jaruga, koje nije obilazio, pa žurno krenuo u susret ovome iz Brđana koji je, u opancima, išao lagano, obilazeći mesta gde bi mogao pokvasiti čarape i noge. Time je nadmudrio komšije iz ravnice jer je škola mnogo bliže Brđanima nego Lužanima, što su posle, najbolje osetili školarci pešaci iz ravničarskog dela sela,“ govorio je Perović, prepričavajući ono što je čuo od starijih. Kad se danas premere razdaljine, škola je četiri kilometra udaljena od romanovačkih kosica tojest brda na granici sa Miljevićima i Bakincima, a 11 kilometara od ceste Gradiška – Banjaluka, sa suprotne, lijevčanske strane.
To nije smetalo mnogim Romanovčanima da u ovoj školi nauče slova, prve đačke i životne lekcije i odavde krenu u svet. Romanovačku školu pohađali su Radovan Makić, bivši guverner Narodne banke Jugoslavije i ambasador u Nemačkoj, jedan od najbžih Titovih saradnika, Stevo Mirjanić, ministar poljoprivrede u Vladi Ante Markovića (SFRJ), Jovan Todorović, profesor, naučnik i bivši predsednik SO Gradiška, Stojan Todorović, bivši predsednik SO Gradiška i ugledni privrednik, Ljubo Vranješ, učesnik proboja logora u Jasenovcu, slikar i kostimograf Borislav Nježić, Radovan Šljivić, poslanik u NS RS, Dragoljub Mirjanić, univerzitetski profesor u Banjaluci, Radovan Perović stomatolog, profesori Petar Đuričić i Predrag Vulin, pravnik Momir Mirjanić, mašinski inženjer Milan Kočić, rukometašica Rada Nježić… Učitelji sa najdužim stažom su Velimir Milenković, poreklom iz Surdulice i meštanka Ankica Makić.
„Većina uspešnih đaka je iz Lužana, jer su dugim pešačenjima do škole shvatili važnost učenja i zalaganja za bolji život,“ kazao je za „Politiku“ bivši šak Radovan Šljivić. Na brežuljku, poviše škole je znamenita crkva brvnara, po drugi put obnovljena ovog leta, gde su se, tajno venčali narodni tribun Petar Kočić i Milka Vukomanović. Bilo je to 18. septembra 1904. godine. Venčao ih je mesni paroh Savo Rađević, i bivši šak romanovačke građanske škole, čiji grob i spomenik pored crkve podsećaju na ovog duhovnika. Romanovčani su bili dovitljivi i prilikom izbora mesta za ovu crkvicu, gde se svake godine, sredinom septembra, održavaju pesničke i narodne svetkovine u čast Petra Kočića.
O gradnji crkve postoji više legendi koje žive u narodu. Jedna kaže, da je u Gornjim Romanovcima, pored šume, bilo neko jezerce i kada je srpski narod tražio da gradi crkvu, turske vlasti odredile su ovo mesto. Srbi su se dali na posao. Muškarci su nosili kamenje na ramenima, a žene zemlju u pregačama. Jezero je zatrpano, ali se pojavilo u susednom selu Miljevići, gde se i sada jedan lokalitet naziva Jezero.
Od Roma do Romanovaca
Meštanin David NJežić, koji je poživeo 102. godine, pričao je da su ovde, u vreme Turske prvo doselili Romi koji su prethodno logorovali pored Vrbasa. Prema toj priči, mesto se u početku zvalo Roma a kada je naseljavanje Srbima Krajišnicima iz Grahova, Drvara, Petrovca i sa Zmijanja, postalo intenzivnije, oni su prvobitni naziv sela preinačili u Romanovce.
Politika / Milan Pilipović
