Kostajnica čuva uspomenu na umetnika čije ime nosi jedna od najlepših ulica u gradu na Uni
Kostajnica, Gradiška – Izložbom slika u Zavičajnom muzeju Gradiška, nastalih većinom pre stotinu godina, koje je rodnoj Kostajnici zaveštao Đoko Mazalić, jedan od najznačajnijih slikara u BiH u prošlom veku, obeleženo je 50 godina od njegove smrti. Rođen je 1888. godine u Bosanskoj Kostajnici, a umro u Sarajevu 1975. godine. Akademsko obrazovanje, stekao je u velikim evropskim centrima, a Visoku slikarsku školu završio je u Budimpešti. Po želji koju je Mazalić zapisao 1976. godine, zbirka od deset veoma vrednih uljanih slika na kojima preovladavaju motivi reke Une i Kostajnice, predana je njegovom rodnom mestu.
Slikarski opus Đoke Mazalića, smatra Neven Đenadija, autor ove izložbe, izuzetno je bogat i raznorodan u stilskom i u tematskom smislu. U njemu su različiti uticaji, od magičnog realizma do apstraktnog ekspresionizma.
„Izostaje samo mrtva priroda, dok su veoma zastupljeni folklorni motivi, gradski prizori, građanski portreti, sakralne teme i pejzaži. Promene kolorita i slikarske tehnike prate različite periode”, kaže Đenadija.
Kostajnica čuva uspomenu na slavnog slikara, čije ime nosi jedna od najlepših ulica u ovom gradu na Uni. Mazalić je uradio veliki broj slika, rasutih po muzejskim i galerijskim ustanovama i u privatnim kolekcijama, kazao je Aleksandar Obrenović, viši kustos „Zavičajnog muzeja”, prilikom otvaranja izložbe.
„Slavni slikar je takođe proučavao slikarsku umetnost u Bosni i Hercegovini, posebno u doba Turaka. Njegova je zasluga da se naša kulturna javnost upoznala sa imenima i delima umetnika koji su odavno pali u zaborav. Činjenica je da posredstvom radova Đoke Mazalića možemo stvarati utisak o likovnoj delatnosti u našim krajevima, počev od od srednjeg veka”, smatra kustos Obrenović.
Mazalić je prvi put izlagao u Društvenom domu u Sarajevu 1912. godine, zajedno sa Jovanom Bijelićem i Petrom Tiješićem. Prvi njegov naučni rad „Portret sarajevskog mitropolita Pajsija iz 1805. godine i njegov slikar” objavljen je u Glasniku Zemaljskog muzeja u Sarajevu 1932. godine. Časopis „Naše starine”, u kojem je Mazalić bio član redakcije, piše da ovaj znameniti umetnik „slika Bosnu, bosanske žanr-scene i pejsaž, portret, akt i figuru”. Radio je isključivo u ulju, a u svojoj ranijoj fazi negovao je i crtež.
„Njegova učešća na izložbama između dva svetska rata bila su prilično zapažena, a za pomenutu prvu izložbu, može se, bez preterivanja reći da predstavlja početak afirmacije naših domaćih likovnih stvaralaca, startnu tačku savremene likove umetnosti u Bosni i Hercegovini”, saglasni su slikari modernog doba.
Azra Begić, istoričar umetnosti, o Mazaliću je napisala: „Retka suzdržanost, život na distanci od ljudi i događaja, apsolutno vladanje sobom i svojim moćima, izrazita sklonost istraživanju i nauci, čini Đoku Mazalića izuzetnom pojavom među umetnicima, uopšte.”
Istraživač prošlosti Bosne i Hercegovine
Iako se Đoko Mazalić najčešće poistovećuje sa slikarstvom, on je bio vrstan istraživač bosanskohercegovačke prošlosti. Decenijama je tragao za jedinstvenim lokalitetima BiH, te je napisao izuzetno vredne tekstove u kojima na originalan način otkriva dragulje ovih krajeva.
Objavio je i dve knjige „Slikarsku umetnost u BiH u tursko doba od 1500. do 1878. godine i „Leksikon umetnika slikara, vajara, graditelja, zlatara, kaliografa i drugih koji su radili u Bosni i Hercegovini”. Srpsko kulturno i prosvetno društvo „Prosveta” iz Sarajeva, posle Mazalićeve smrti, objavilo je knjigu „Starine Bosne”, koju je priredila Dragana Tomašević Karahasan. Ovo delo prvi put objedinjuje sve tekstove velikog Đoke Mazalića objavljivane isključivo u Glasniku Zemaljskog muzeja, počev od tridesetih godina 20. veka.
