Operski reditelj Borislav Popović u detinjstvu je bio logoraš, a njegovi najbliži su tamo i završili svoje živote
Specijalno za „Politiku”
Gradiška – Režirao je sedamdeset dela odigranih na operskoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, osnovao Operski studio koji sada nosi njegovo ime, čest gost operskih kuća u Novom Sadu, Ljubljani, Sarajevu, Skoplju… U Operi „Ivan Zajc” u Rijeci dve godine bio je direktor, a u Narodnom pozorištu u Mostaru, nekoliko sezona, glumac. To je okvir za priču o Borislavu Popoviću, operskom reditelju, u detinjstvu logorašu u Jasenovcu gde su u najstrašnijim mukama skončali njegovi najbliži, o dečaku bez roditelja iz Donjih Podgradaca pod Kozarom, koji je odrastao u Domu ratne siročadi „Lepa Radić” u Gradišci, o đaku Učiteljske škole u Banjaluci kog je, prepoznavši njegov talenat, u svet umetnosti usmerio profesor Branko Smiljanić, otac primadone Beogradske opere Radmile Smiljanić.
Milutin Vučkovac, čuveni lekar i Borislavov drug iz „ranjenog” detinjstva, kazao je reporteru „Politike”, nekoliko meseci pre smrti 26. marta 2021. godine, da nikada nije shvatio kako se probudila opera u tom dečaku sa kojim je, zajedno, u kozarskoj šumi, dok je još tutnjao rat, a narod se skrivao u zbegovima, trčao da iz blizine vidimo nemačke avione kako bombarduju njihova sela.
„Ta vrsta umetnosti, nama je bila daleka, kao svetlosna godina”, govorio je Milutin Vučkovac o svome drugu, dečaku sa logorskim brojem. Bili su vršnjaci, rođeni koju godinu pre Drugog svetskog rata, a dorasli za školu, 1942. godine, kada su Nemci i ustaše opasali obruč oko Kozare. Popovićevo rodno selo Donji Podgradci, gde je često dolazio iz Beograda, sve do smrti 6. februara 2009. godine, zasadio šljivik i svake godine pekao rakiju, čuva uspomenu na ovog pevača i operskog reditelja koji je režirao „Travijatu”, „Karmen”, „Seviljskog berberina”, „Trubadura”, „Otelo”, „Moć sudbine”, „Čarobnu frulu”, „Figarovu ženidbu”, „Boeme”, „Tosku”…
Nakon izvedbe „Travijate”, Stana Đurić Klajn je u „Politici” 27. maja 1980. godine napisala: „Decentna režija Borislava Popovića, shvatajući Verdijevu muziku kao neprolaznu vrednost, nije ništa prepuštala slučaju, te su tako pojedine uloge adekvatno profilisane, a scene ansambla delovale uigrano i skladno…”
Radmila Smiljanić, prvakinja Beogradske opere, godinama je sarađivala sa Popovićem. Dugo su se poznavali. Bili su prijatelji. Kada je njen otac Branko, po završetku Učiteljske škole, svoga đaka Borislava Popovića upitao šta planira, odgovorio je da će ići u neko selo, po državnom rasporedu, da radi u školi.
„E nećeš, Boga mi, ti treba da se dalje školuješ, nisi ti za seoskog uču”, rekao je Smiljanić. Posle kraćeg rada u školi, Popović je upisao glumačku akademiju u Beogradu, a posle diplomiranja, dve sezone bio angažovan u Narodnom pozorištu u Mostaru. Ipak, želji da se u potpunosti posveti muzici i operi, nije odoleo. U Beogradu je kasnije završio i Muzičku akademiju, zavoleo operu i toj umetnosti se u potpunosti posvetio. Prošao je put od inspicijenta do reditelja i direktora.
Ivana Dragutinović Maričić nasledila je Popovića na mestu reditelja Opere u Narodnom pozorištu. Bila je njegov blizak saradnik. Poštovala je šaljiv, ćopićevski duh kojeg je u svet poneo iz zavičaja. Prisetila se Ivana kasnijih susreta sa Borom, u Beogradu.
„Kada god se sretnemo, uvek mu se ljubazno javim. Dobar dan, Boro, kako ste. On kaže, odlično. I, doda, da Vas naučim. Kada Vas neko pita, kako ste, uvek kažite, odlično. Onima koji vas vole, biće drago, a onima koji vas ne vole, njima će biti krivo, zato što ste odlično”, ispričala nam je Ivana. Za Boru, kako su ga kolege oslovljavale, o kojem je nedavno snimljen dokumentarni film „Sava sa zvukom opera” u produkciji „Kozara filma” i prikazan u Gradišci, nije bilo prepreka u poslu kojem je bio posvećen svim svojim bićem. Kada zakažu glumci i pevači, on je zauzimao njihovo mesto. Jednom prilikom je, neplanirano, odmenio tri glumca, u njihovim malim ulogama, ali bez kojih predstava nije mogla da počne.
Banjalučanka Nataša Jović Trivić, mecosopran i prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, sarađivala je sa Popovićem koji je nju, na drugoj godini studija angažovao za ulogu u predstavi „Čarobna frula”.
„Od njega smo učili, a da toga nismo bili ni svesni”, kazala nam je Nataša Jović Trivić. Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu, opisao je Popovića kao specifično dobrog čoveka.
„On je nesebično voleo da pomogne. Bio je dobrodušan i darežljiv. Zato, Opera Narodnog pozorišta živo čuva sećanje na maestra Borislava Popovića, pre svega zbog predstava kojima se naša kuća ponosi”, rekao je Stevović podsetivši da su Borine predstave među najdugovečnijim u istoriji Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. To je „Seviljski berberin” iz 1978. godine, kog je on režirao i koji je i sada na repertoaru. Svakako je tu i njegova „Travijata” iz 1980. godine. Borislav Popović dobitnik je najviših društvenih priznanja u Beogradu i Srbiji.