Gradiška – Žandarmerijski narednik Milan S. Goronja, zaslužan za otkrivanje počinilaca najvećeg zločina u prošlom veku, u Kraljevini Jugoslaviji, kada je u jednoj noći, pre gotovo devet decenija, ubijeno šestoro ukućana Mihajla Lukića u Brezik Lamincima kod Bosanske Gradiške, i sada je junak mnogih priča i policijskih analiza. O ovom zločinu Goronja je 1939. godine napisao knjigu „Krvava sekira“ koju je posvetio „svetloj uspomeni svojih drugova, koji su živote izgubili predano vršeći svoju dužnost za ponos poziva i čast otadžbine.“
Kada je prevalila ponoć, u nedelju 28. novembra 1937. godine, a imućni meštanin ovog lijevčanskog sela Mihajlo Lukić (70) sa sinom Ljubomirom (26), snahom Stajkom (27), unucima Milanom (6), Ljubomirom (4) i rođakom Miljom Gogić (13) vratio se sa slavlja od rođaka i komšije Ostoje Lukića, te svi potonuli u prvi san, u kuću su neopaženo provalili Đorđo Sovilj, Mihajlo i Branko Tomić, mladići iz istog sela, poznati po pljačkama, krađama i nasilju. Oni su bez oklevanja, sekirom izvršili stravičan masakr i pobegli pre zore, 29. novembra. Preživeo je samo 14-mesečni Ljubomirov sin Milovan, kojeg nisu primetili u kolevci.
U svanuće, glas o stradanju porodice Lukić brzo se širio, narod je masovno stizao njihovoj kući, u kojoj su bila razbacana, unakažena tela. Jedino je 13-godišnja Milja davala znakove života ali je i ona uskoro podlegla. U kuću strave, prvi je ušao 14-godišnji slugan Vlado Todorović koji je spavao na štali. Dok su istražni sudija Ivan Odić, sreski lekar Pero Martinović sa žandarmima tražili tragove koji bi doveli do počinilaca, narod se okupljao ispred kuće. U Lamincima i celom Lijevču zavladao je strah. Meštani su narednih noći, zakivali vrata i prozore a pola sela, privedeno je i ispitivano. Istražitelji su teško pronalazili bilo kakav trag, što je uvećavalo paniku i dovodilo do očaja, zbog jezivog zločina o kojem je, iz dana u dan, pisala tadašnja štampa, najviše “Politika” i “Vreme.”
Sahrana na obližnjem Lukića groblju, kojoj je prisustvovao veliki broj ožalošćenog sveta, obavljena je 30. novembra u 15. sati. Policijska zagonetka počela se odmotavati kada je u jaruzi, blizu kuće Mihajla Lukića, u vodi pronađena krvava sekira ukradena od Sime Sovilja, čiji slugan je bio maloletni Branko Tomić. Zaslugom žandarma Goronje utvrđeno je, da je on saučesnik jezivog zločina, zajedno sa starijim bratom Mihajlom Tomićem i rođakom Đorđom Soviljem. Prva dvojica uhapšeni su u Lamincima a Sovilj je izbegavao pravdu sve do 28. decembra, kada je uhapšen u zagrebačkoj kafani “Cepelin”, u Krapinskoj ulici. Goronja je osmislio akciju u kojoj je Sovilju ušao u trag i umesto planiranog bega u Italiju, vraćen u Gradišku, na suočenje sa svojim zlodelom.
Za suđenje u Banjaluci, koje je počelo 13. maja 1938. godine, vladalo je veliko interesovanje javnosti. Posle sedam dana, 20. maja izrečena je presuda. Đorđo Sovilj i Mihajlo Tomić osuđeni su na smrt vešanjem a sedamnaestogodišnji Branko Tomić, na zatvorsku kaznu od četiri godine i šest meseci. Kazna je izvršena 25. augusta u devet ujutro a Branko Tomić upućen u Zenicu, na izdražvanje kazne, gde je umro nekoliko meseci kasnije.
Od početka, kada je grupa seljaka u Žandarmerijskoj stanici u Gradišci prijavila zločin, do okončanja suđenja, bio je angažovan narednik Milan Goronja. Njegov doprinos, ocenjen je u to vreme ali i decenijama kasnije, presudnim za otkrivanje slučaja koji je zgrozio celu Kraljevinu Jugoslaviju.
Goronja je bio uporan i odlučan da se sazna ko je likvidirao uglednu porodicu Mihajla Lukića. Danju i noći bio je na terenu, ispitivao, tragao, analizirao zločin i oskudne tragove. Ni jednog momenta, priča njegov unuk Predrag Matavulj, nije se pokolebao. Verovao je u uspeh. U to vreme, pronaći počinioca daleko od mesta zločina, bilo je ravno najvećem podvigu.
“Putovao je u Zagreb, Banjaluku, susedne gradove, ulazio u svaku lijevčansku kuću, jer je i najmanju informaciju smatrao važnom,” kaže Matavulj koji se seća dede Milana, žandarma i pisca knjige ”Krvava sekira” koju su ustaše, osim nekoliko primeraka, početkom Drugog svetskog rata zaplenile i spalile, zato što je imala korice crvene boje.
Pre štampanja u Beogradu, u štampariji „Smiljevo“ Dušana S. Tatića u Ulici Kralja Milana 8, Milan S. Goronja je zatražio mišljenje Husnije Ćumurkdžića, sudije Okružnog suda Banjaluka, predsednika Sudskog veća koje je vodilo proces ubicama porodice Lukić. On je Goronji čestitao „na kuraži i odvažnosti da se odluči na taj korak.“ Ideja je dobra, zamisao izvodljiva, a da će delce doći na dobro čitaocima, a naročito mlađim policijskim i žandarmerijskim organima kao i malobrojnoj seoskoj čitalačkoj publici, o tome nema dvojbe, zaključio je sudija Ćumurkdžić. Nebojša Ivaštanin, rođak ubijenih Lukića smatra da je Goronjina uloga u razotkrivanju zločinaca presudna.
„Iskustvo i posvećenost istrazi, bez obzira na žrtvu koju to zahteva, treba da posluži sadašnjim generacijama policije. Za Goronju nije bilo nerešivih slučajeva,“ kazao nam je Nebojša Ivaštanin, čija baka Marija je preuzela brigu o Milovanu Lukiću, koji je čudom preživeo zločin. On je odrastao među Ivaštanima, školovao se, završio medicinu i radni vek proveo u Beogradu, u Domu zdravlja Voždovac. Desa Sabljić, unuka ubijenog Mihajla Lukića, koja živi u Kanadi, o žandarmu Goronji govori sa veliki poštovanjem:
„Među Lukićima, ali i celom kraju, o njemu se govorilo kao o heroju. Milan Goronja je junak mnogih priča.“ Kuću u kojoj se dogodio zločin, 1961. godine kupio je Milorad Lukić, koji tu živi sa suprugom Nadom i sinom Milom. Kažu da uskoro planiraju da je ruše, jer ne žele da ih stalno podseća na na krvavu sekiru. Desa Sabljić nam je ispričala da je, od detinjstvu, kuću Mihajla Lukića, svoga dede po ocu Đuri, uvek obilazila, kako se u njenim mislima nebi budile slike zločina.
„To je teret kojeg svi mi, brojni Mihajlovi potomci, nosimo zauvek isto kao i zahvalnost žandarmu Goronji, bez čijeg angažovanja, u to smo ubeđeni, ova misterija nebi bila rešena,“ smatra Desa Sabljić.
Ognjen Žmirić, takođe jedan od potomaka iste porodice kaže da je u knjizi „Krvava sekira“ žandarm Goronja, detaljno opisao celi slučaj i time od zaborava sačuvao priču o tragediji ugledne laminačke porodice. Zato zaslužuje da se u Republici Srpskoj ustanovi policijska nagrada sa njegovim imenom.
Gospodin sa šeširom
Prema pričanju starijih Gradiščana, Milan S. Goronja, poreklom iz Prijedora, bio je fini gospodin sa šeširom. Poživeo je do 1975. godine. Njegova kuća nalazila se na keju. Oštećena je granatom u prošlom ratu a nedavno srušena. Imao je dvojicu sinova i osam kćeri. U Drugom svetskom ratu, sa porodicom je otišao u izbeglištvo u Sremske Karlovce, a vratio se nakon rata.
Politika / Milan Pilipović
