Gradiška, Bugojno – Na nedavnom susretu bivših domaca, dece bez detinjstva, čiji roditelji su poginuli na Kozari ili nestali u paklu Jasenovca, Stare Gradiške, i drugih logora NDH-a u Drugom svetskom ratu, oživljeno je sećanje na dečake bez identiteta. Njihova imena i prezimena odredili su domski vaspitači a rat njihovu sudbinu.
Takve dece, pronađene u razorenim selima, u šumi, u snegu, bilo je mnogo. Imena i prezimena, Nahod Gradišić, Niko Neznanović, Kruno Krunić, Huso Zelenović, Miloš Dedić, kao teški beleg rata, nosili su celog života, ispričao je za „Politiku“ bivši vaspitač Jovo Obradović (93) iz Gradiške. On se živo seća Huse Zelenovića kojem je on odredio prezime, po zelenim očima, Nike Neznanovića, Miloša Dedića…
Jovo i sada, pamti slike i čuva uspomene iz Doma ratne siročadi „Lepa Radić“. Zagledan u fotografiju, smimljenu 1988. godine, na prvom susretu bivših domaca pristiglih iz mnogih krajeva, najduže je pričao o Milošu Dediću, dečaku pronađen negde na Kozari, u zimu 1945. godine. Noge su mu promrzle u snegu. Teško se kretao i mnogo patio. Njemu su u domu odredili ime i prezime, i datum rođenja, 28. novembar 1944. godine.
„Kada sam postao vaspitač, Miloš je imao pet ili šest godina. Svakog dana, bio mi je, sve miliji. Osećao sam posebnu ljubav prema njemu.
Često sam sa Mišom, kako smo ga od milja zvali, razgovarao, stavljao ga u krilo. Činilo mi se, da on, osim mene, nema nikoga na svetu, da ga prigrli, poljubi, da ga prihvati. Ni oca, ni majke, ni brata, sestre, zavičaja, nikoga i ništa nije imao,“ priča Jovo o svome domcu, koji je posle završio Muzičku školu u Tuzli i zaposlio se u Bugojnu. U tom gradu fomirao je znameniti hor „57 devojčica i dečaka“ koji je nastupao u celoj Jugoslaviji a više puta pevali su i Titu. Jovo se pričom vraća u pedesete godine prošlog veka, i priča o Milošu:
„Razgovarao sam često sa njim. Pokušavao sam ga podstaći, da razmisli, da se skoncentriše i seti nekog detalja, nekog imena, mesta, bilo čega o sebi i svojima,“ priča Jovo, sa dubokoms etom i snažnom emocijom. Ali, nije vredelo. Miloš se ničega nije mogao setiti.
Jednom mi je, kaže bivši vaspitač, došao iz mnoštva dece, uhvatio me za nogavicu, priljubio se uz mene, i zaplakao.
„Upitah ga, Miloše, zašto plačeš. On obrisa suze, zaćuta, pa, mi isprekidanim rečima, uzdišući, reče:
Setio sam se, odakle sam…
Odakle, upitah, kaže Jovo.
Ja sam Crnogorac, odgovori Miloš Dedić na pitanje svoga vaspitača.
Kako znaš, postavih mu novo pitanje, priča Jovo, kao da se sve dogodilo pre nekoliko meseci a ne pre više od sedam decenija.
Imam crne oči, odgovori Miloš.
„Tako je on zamišljao sebe i svoj život, poreklo, pripadnost,“ objašnjava ovaj, još uvek vitalni vaspitač rođen u okolini Novog Grada, takođe odrasto u domovima i sirotištima. Zajedno sa ostalim vaspitačima, trudio se da kod Miloša otkrije talenat za umetnost jer je pokazivao takve sklonosti. Ipak, presudnu ulogu u tome, seća se Milošev vršnjak iz doma Milovan Nikolić, imao je profesor Branko Smiljanić, otac operske primadone Radmile Smiljanić. On je dečaka bez identiteta angažovao u horu obližnje Osnovne škole „Braća Ribar“, koju su domci pohađali. Na Milovana je poseban utisak ostavio susret domaca 1988. godine. Tada je snimljena fotografija na kojoj je i Miloš, dugogodišnji nastavnik muzike i diriugent u Bugojnu.
„Miloš nas je sve, pozitivno iznenadio. On je, doživeo veliku transformaciju, preobražaj od dečaka koji se teško kretao, hodao na prstima, malo govorio, bio povučen i opterećen ratom, patio, u uglednog muzičara i dirigenta. Njegovi uspesi, nas su veoma obradovali.“ Miloša Dedića pamti i njegov učitelj u prvom razredu Momčilo Marjanović (95) iz Gradiške.
„Miloš pripada mojoj prvoj generaciji učenika. Osetio sam kod njega odlučnost da se bori. Jednom prilikom, procenio sam da domaći zadatak nije dobro uradio, da se trag krede na tablici izbrisao. Uputio sam ga vaspitaču, što je Milošu teško palo. Iz revolta je razbio tablicu.“
U nekoliko jugoslovenskih akcija, među kojima je „Arena traži vaše najmilije,“ Miloš Dedić je tragao za svojim identitetom. Nije uspeo. Nikada nije saznao ko je i odakle, osim da je, kao beba, pronađen u snegu na Kozari i spasen, ali sa dubokim promrzlinama. I ožiljcima u duši.
Posle Muzičke škole u Tuzli, kratko je radio u Donjem Vakufu a potom u Osnovnoj školi „Vojin Paleksić“ u Bugojnu, gde je 10. septembra 1968. godine formirao znameniti hor „57 dečaka i devojčica“. Mišo Dedić je sa svojim raspevanim devojčicama i dečacima gostovao u više od 200 gradova i mesta.
Bio je i na Kozari, na vrhu Mrakovica, fotografisao se sa kolegama iz škole. Zagledan u vrhunce slavne planine, verovatno je razmišljao, iza kojeg brda je njegovo selo, iz čijeg krila je otet, iz čije ruke istrgnut, na kojem spisku imena na bakarnim pločama, pored spomenika na Mrakovici, da potraži svoje, na kojem groblju sveću da zapali i pomoli za duše najmilijih, koje ne pamti.
U bugojanskom horu je, sve do 1993. godine, nastupalo više od dve hiljade mališana. Ovaj hor upoređivali su sa “Mostarskim kišama” govoreći da grad na Neretvi ima Mišu Marića a grad na Vrbasu, njihovog Miše Dedića.
Raspevani dečaci i devojčice nosili su amblem, golub mira sa maslinovom grančicom. Članstvo u Mišinom horu, bilo je čast, ugled, prestiž, događaj za pamćenje i uspomenu. Nastupali su u fabrikama, domovima kulture, šumskim gradilištima, vojnim kasarnama, klubovima, seoskim pozornicama. Bili su dečiji ambasadori pesme i dobročinstva. Zvali su ih i bugojanski slavuji koje je u svet muzike i u život, vodio Miloš Dedić, večiti dečak sa Kozare. Umro je, augusta 1993. godine, kao izbeglica od rata u Švedskoj.
Izvor: Politika.rs / Milan Pilipović
