Laktaši – Malo ko je u celoj Krajini, od Lijevča do Grmeča i Plješevice, sa toliko ljubavi napisao knjigu o svome selu Ljubatovci kod Laktaša, kao Živko Vujić, pesnik, književnik i satiričar. On je, kako kaže, time sebi za života a drugima na „ovom i na onom svetu“ podigao spomenik na 1250 stranica, sa 231 460 reči, 39 010 pasusa, 66 989 redova i milion 553 130 znakova, pod zajedničkim nazivom „Ljubatovci“.
Ljubatovci su dostojni pamćenja svih Ljubatovčana. Oni su tema svakog razgovora, radost svakog susreta, misao svakog trenutka, čak i onda kada se direktno ne pominju, priča Živko, posvetivši život svome selu, u kojem je rođen 1947. godine. Prethodno je objavio 28 knjiga različitog žanra. Živkove pesme, priče i aforizmi prevedeni su na više jezika. Član je Udruženja književnika Republike Srpske, Beogradskog aforističkog kluba i još nekoliko pesničkih udruženja. Inspiraciju za pisanje pronalazi u Ljubatovcima. Zato je odlučio da se oduži, knjigom o zavičaju.
Uspomene na roditelje i braću, na rodbinu i komšije, na običaje i jezik, obrazovanje i kulturu, narodne svetkovine, na odrastanje i na težak seoski život, detinju sliku rodnog mesta, zapretao je u knjizi koju je pisao nekoliko decenija. Tako je veza autora i zavičaja postala trajna i neraskidiva.
„Ljubatovce ljubim, za zavičaj dišem i živim. Svet je jedan, život je jedan, i zavičaj je jedan,“ kaže Živko dopunjavajući misao.
„ Na zavičaj se oslanjaju moje misli, sećanja, osećanja, reči, pamćenje, dela…“
Zavičaj je autorovo obeležje, koren i najdragocenija imovina, dimenzija sveta, mesto ushićenja i nespokoja.
„Hteo sam da rečima i slikama branim i odbranim svoje selo i sebe samog, od otuđenja i odljuđenja. Hteo sam da rečima oplemenim sećanje na rodbinu, komšije, na đake i učitelje, na dolaznike i prolaznike, na rađanja, krštenja, svadbe, ali i na pokojnike, na groblja i grobove…“
Ljubatovci su Ljubatovčanima i ognjište i kolevka. Ognjište oko koga su se preci okupljali, kolevka u kojoj su odnjihani i u svet kročili. Zamišljen pored stare vodenice na rečici Turjanici, jednoj od dve koje još melju, Živko Vujić, beleži i naglas čita:
„Ljubatovci su svim Ljubatovčanima njihovo najduže pamćenje, u njima je narastala i sazrevala njihova duša. Ljubatovčani su rasejani po tuđini gde služe Nemcima i Slovencima, Italijanima i Švajcarcima, Kanađanima i Amerikancima, a njihova ognjišta se gase, njihovo porodično stablo u Ljubatovcima je potkresano. Na njemu se suše preostale stare i oronule grane, a mladice ne izbijaju.“
Reči umeju da pevaju, i da plaču, da budu glasne, ali i da ćute. Živko se veseli tim rečima, redovima, stihovima i pričama. U svakom danu, izlasku sunca i meseca, svakoj kapi rose i svakom susretu, prepoznaje svoj svet iz mašte.
Živko živi među uspomenama, i tuguje, zato što Ljubatovci umiru. U mnogim kućama, koje je vreme razgradilo, koje su oslepele i ogluvile, na ugašenim ognjištima, Ljubatovci polagano nestaju. Ne tako davno, u ovom selu blizu Laktaša bilo je 525 stanovnika. Pred minuli rat, izbrojali su trećinu manje a 2013. godine, na popisu, u pola manje. Zato u Ljubatovcima ima više kuća nego stanovnika. Ima trostruko više neoženjenih i neudatih nego dece. Zato ni škola ne radi. Živkova tugovanka u rodnom selu, njegovo poređenje dva vremena, kojeg je smestio u veliku knjigu, obuhvatna je i bolna.
„Nekada je u mnogim kućama bilo toplo, a sada je hladno. Nekada je unutra bilo bučno, a sada je bolna tišina. Nekada je unutra bujao život, a sada živi neživot. Nekada je unutra, i noćima bila svetlost, a danas je i danju mrak. Nekada je iz kuća kuljao dim, a sada kulja praznina. Pustoš se širi na sve strane, steže preostale okućnice, pušta korenje na kućnom pragu, proviruje kroz prozorska okna.“
Na istočnom zidu oronulih kuća, pamti Živko Vujić, bila je ikona, ispred koje se domaćin sa ukućanima, Bogu molio.
Živko Vujić često se pita, kada hodi selom i stazama svoje mladosti, i svoga detinjstva, da li zapravo ide kući ili od kuće. Zagleda krovove, avlije i tarabe starih ograda. Deluju sablasno.
Ljubatovci su, pripoveda Živko, sazdani od sunca i zemlje, od šuma i livada, od ptica i lisica, od žubora potočića, klepetanja mlinskog točka, huka vode i mirisa kukuruzovog brašna koje, ispod kamenog točka pada u stari drveni sanduk, u narodu nazvan mušnjak.
Monografija
Monografija sa naslovom u jednoj reči „Ljubatovci“, je ognjište i koren, slika i zvuk, podsećanje i uspomena. Ona je svetlost reči i fotografija, koje greju dušu.
„Ona ostavlja trag o nama, i o onima posle nas. Jer, sve je prolazno, samo zapisano traje i zbližava ljude,“ smatra Živko Vujić, autor monografije, nostalgičar, pesnik i hroničar svoga sela.
„Ljubatovci su zavičaj duše, suština stvralačkog sveta, jezgro i prosvetlenje, misao i vreme, ljubav i strepnja, sazvučje u postepenom, neumitnom nestajanju…“
Politika / Milan Pilipović