Uvek sam znao da ću se vratiti, zato moja supruga često kaže – ti nikada nije ni trebalo da odeš odavde, kaže profesor doktor Boško Radomir
Specijalno za „Politiku”
Srbac – U lijevčanskoj ravnici, na ušću Vrbasa u Savu, čuveni kardiohirurški anesteziolog sa svetskim iskustvom i ugledom, profesor doktor Boško Radomir, oživeo je uspomene iz detinjstva. Posle Beograda, Srbije, Kuvajta, Banjaluke, 25.000 anestezija za operacije na otvorenom srcu, 17 transplantacija jetre, sedam transplantacija srca i jedne pankreasa, vratio se u svoje selo Bajince. Zavičaj je moja slabost, mesto početka i kraja, priča nam Radomir ispred kuće odakle je otišao 1967. godine. O rodnom mestu govori sa setom: „Zavičajni ljudi su, verovatno, slabići. Hrabri, odlučni, odvažni, odu i ne osvrću se. Priznajem da sam slab i da sam uvek osećao tu slabost.”
Okružen bajinačkim utvajima, gde pasu krave, ovce, trče konji, lete rode, čaplje, ždralovi, doktor Radomir, koji ovde živi sa suprugom Mirom, takođe lekarom, poreklom iz Knina, rado priča o svome selu.
„Pre 58 godina otišao sam iz Bajinaca, prvo u srednju školu u Banjaluku, a posle na studije u Beograd, i nikad nisam zaboravio zavičaj. Uvek sam znao da ću se vratiti. Zato moja supruga često kaže – ti nikada nije ni trebalo da odeš odavde.”
Radomir je u Beogradu bio predsednik Zavičajnog kluba Srpčana. Trudio se da i kod drugih poreklom iz istog kraja podstakne ljubav prema mestu gde su rođeni, proveli detinjstvo i odakle su otišli u svet. Kardiovaskularnom anesteziologijom i intenzivnim lečenjem počeo je da se bavi osamdesetih godina prošlog veka na Institutu „Dedinje” u Beogradu, a usavršavao se na američkom „Hart institutu” u Hjustonu, u Hanoveru u Nemačkoj, gde je sticao znanje i iskustvo u oblasti transplantacije organa i tkiva u svrhu lečenja. U Beogradu je bio upravnik Klinike za anesteziologiju i intenzivno lečenje, sve do 2001. godine i odlaska u Kuvajt, gde je proveo 18 godina. Nakon povratka iz ove zemlje u Persijskom zalivu, podstaknut željom da pomogne utemeljenje kardiohirurgije u Banjaluci, 2018. godine preselio se u grad na Vrbasu.
„Moj životni san bio je da Republika Srpska ima ovu službu. To je uspelo. Bio sam angažovan sve do aprila ove godine, od kada sam u penziji. Dosta je bilo. Radio sam 46 godina. Više nisam mogao odoleti zovu zavičaja.”
Boško Radomir kaže da je profesionalni rad shvatio samo kao deo, masku pravog, istinskog života. „Čovek nije ispunjen, život nema smisla bez druženja, bez prijatelja, bez zavičaja. Dugo nisam imao vremena za to. Sada, ovde uživam s porodicom, društvom, prijateljima, rodbinom. Unučad, kada dođu u posetu, najviše me vesele. Imam ih četvoro, Aleksu, Milu, Nikolinu i Elicu.”
Boškovim životnim putem krenula je kćerka Jelena, koja je kardiohirurg na UKC u Banjaluci. Druga kćerka Jovana je bankar u Grčkoj. Imaju skladne porodice i decu, Boškovu unučad, kojoj, kaže, u svakoj prilici priča o svom kraju, o precima: „Sve ono što ja nisam saznao od svojih roditelja i dedova, pričam njima. Moj deda je umro, moja baka je umrla, nikada mi nisu pričali niti sam ja osetio potrebu da ih pitam, ko smo, šta smo i odakle smo. Nisam saznao svoje korene. Sada smatram svojom najvažnijom misijom da moju unučad upoznam s familijom, da znaju ko su, gde su njihovi koreni, odakle potiču.”
Ovde se osećam sasvim drugačije, lepše nego bilo gde, prelistava Boško Radomir uspomene iz rodnog sela i s obnovljenog ognjišta, gde su ga majka Zdravka i otac Jovo usmerili na visoke škole i medicinske nauke. Bilo je to vreme kada se skromno živelo, malo imalo, ali njih dvoje su se trudili da Boško ne oskudeva, nego da uči i opravda njihovo poverenje: „Moja supruga kaže: Šta si ti ovde imao lepo u detinjstvu? Ništa. A ja odgovaram da mi je ovde sve lepo. I pre i sada. Ništa loše niti ružno nisam poneo odavde iz Bajinaca.”
Takve sam prirode, priča Boško Radomir, često razgovarajući s komšijama, prijateljima iz detinjstva, među kojima je profesor Miloš Milinčić, bivši predsednik Opštine Srbac, mada pamti samo lepo i dobro u životu.
„Sve ružno potiskujem. Zato, kada se osvrnem, sve što vidim i pamtim – lepo je. A to lepo je ovde, u Bajincima. Prošao sam mnogo sveta, upoznao ljude, gradove i države, ali nigde mi nije kao ovde”, kaže dr Radomir.
Bajinci su moderno selo, s velikim kućama, uređenim ulicama, život je mnogo napredniji nego kad je doktor Radomir bio dete. Ipak, njegovo poređenje je drugačije: „Bajinci su u mom detinjstvu izgledali lepše nego sada. Bilo je mnogo ljudi. Dece. Naroda. Sada je urbanije, uređenije, imamo puteve, vodovod, struju, sve što čini moderan život. To nekada nismo imali. Međutim, kuće su prazne. Takvih je sve više.”
Boškov dan, priča nam, kratak je za sve što želi da uradi. Sve za šta nije imao vremena i mogućnosti, jer je u profesiji bio ispunjen, zauzet, posvećen poslu, sada nastoji da postigne. Druženje, lov, ribolov, putovanja… Sve se svodi na zavičaj, na Bajince i Srbac, gde je pre nekoliko godina dobio plaketu, najviše opštinsko priznanje.
